Svaki Bitef festival koji sam do sada ispratila, donosio je barem jednu plesnu predstavu, kroz koju sam upoznavala savremeni plesni izraz evropske scene. Tako i ove godine, u malo drugačijem izdanju, baš juče na otvaranju festivala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odigrana je predstava čudnog i pomalo apstraktnog naziva „Sve će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima”. U samoj srži, ova predstava i jeste donekle nedokučiva, što je, čini se, i njen cilj.
Pre samog igranja, svečano je otvorila festival ruska kritičarka i rediteljka Marina Davidova. U svom govoru istakla je da je trenutni rat uništio mnoge kulturne domene njene zemlje i da je kultura najveća žrtva rata, kao i da se nada da je ovo poslednji rat na evropskom tlu. Njeno prebivalište danas je nepoznato, jer zbog političkih stavova više ne živi u svojoj zemlji, kao i mnogi pozorišni stvaraoci, umetnici i kulturni radnici.
„Sve će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima” otvoriće jedno široko polje savremenog plesa, i kroz jednoipočasovnu igru, predstaviće ansambl koji čini sedamnaest umetnika, različitih godina, profesija, porekla. Njihov cilj je da kroz različitosti prokažu zajednički otpor koji pružaju sa scene, ali i van nje. Sa scene „progovara” i koreograf savremene generacije Jan Martens, onaj koji je oblikovao i kroz svoj rediteljski izraz se pobunio.
Unutrašnjom borbom svakog pojedinca, sinoć je bila oslikana scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Plesači su kroz svoj sopstveni izraz se pretakali iz scene u scenu, ukazujući na svoje misli koje proizvode pokrete. Katkad su se zajedno našli svi na sceni i sklopili jedinstvenu priču. Negde na polovini predstave, iako pokreti nijednog trenutka nisu prestali, bio je održan i govor o današnjem pogledu na svet (kao kroz politički manifest), a zatim je usledilo međusobno prožimanje plesača koje je dovedeno do besprekornosti – pokreti su im tačni i jednostavni – što dovodi do efektnosti. To prožimanje može se shvatiti kao protestna šetnja, pobuna ili otpor, svemu prethodnom navedenom.
Drugi deo predstave nastaviće se kao prvobitni, a upečatljiva muzika odražavaće se na njihova tela. Ti pokreti sa dozom apstraktnosti publiku fasciniraju i zbunjuju. Taj drugi deo predstave, imaće svoj prekid, koji će se na simboličan način završiti skršenim telima, koji su prethodno do iznemoglosti upletena u radnju. Muzika njihova tela opušta i ubrzava, dopušta im da oslobode pokrete i svoju telesnu snagu.
Na kraju, sama igra, više puta ponovljena istim pokretima, odaje utisak kao da dugo traje, bez završetka. I baš onda kada publika nije očekivala, predstava se i završila. U ovom slučaju kroz duh kolektivne igre, u koji svaki pojedinac unosi svoju osobenost.
Rediteljski postupci doveli su da ova predstava ne čini njegov izraz, već je svakom pojedincu dao način da se pronađe kroz pokret – izraz koji će načiniti njihov sopstveni identitet na sceni. Ansambl čine brojni umetnici, različitih godina, što ujedno predstavlja interesantnu vezu između njihovog stvaralaštva, jer se i profesionalno i starosno razlikuju. Kroz ovu predstavu upoznaćemo njihove strahove, pitanja o egzistenciji, opredeljenjima, ali i tome koliko je važno da se na sceni prikazuju sve različitosti, koje iz date perspektive postaju potpuno razumljive. Različitosti pokušavaju da se brišu, kao što se brišu nametnute i postavljene, s razlogom, društvene norme o veri, poreklu, migracijskim tokovima, boji kože.
Muzika predstave mi i dalje bruji u glavi, a pojedini pokreti ostaće mi još dugo u mislima. Muzika i svetlosni efekti doprinose postizanju tačnog scenskog pokreta i to je ono što ovu predstavu čini izuzetnom. Beogradskoj publici se ova predstava svidela, što je utvrđeno dugim aplauzom koji je trajao nakog njihovog igranja.
Ako je Prolog festivala i predstava „(Nije) kraj sveta” bio uvod u tematiku ovogodišnjeg Bitefa, ova predstava je veza svega onoga što možemo očekivati narednih dana – tematske prikaze o kapitalizmu, radničkim pravima, egzistenciji, položaju umetnika u sferi umetnosti, itd.
Večeras će publika imati priliku u glavnom programu da gleda dve predstave: „Gardien party” u Istorijskom muzeju Srbije, s početkom od 19 časova i „Tihuana” u Narodnom pozorištu, s početkom od 21 čas. Prateći program obogaćen je predstavom „Bolje polje ili igranje Re:publike, dijaloškom platformom „Vatromet u konzervi” i promocijom knjige „Dramsko i postdramsko pozorište deset godina posle”.
Foto: Phile Deprez
