U Beogradskom dramskom pozorištu, u februaru, premijerno je izvedena predstava Kralj Ibi, u režiji Staše Koprivice. A svako ko pomisli na Ibija, seti se Zoran Radmilović i čuvenih replika izgovorenih na sceni Ateljea 212, kada se nije znalo koliko će predstava trajati i kojim putem može da krene. Zbog toga je pred ovim autorskim timom bio veliki zadatak - napraviti drugačijeg, a ponovo publici prijemčivog Ibija.
Staša Koprivica se u ovoj predstavi upušta u režiju koja ima za cilj da na sceni stvori opšte ludilo. Kič, šund, šarenilo scene i kostima samo su nadogradnja za lik Ibija. Što se više pretrpava, to dobijamo dublji sloj predstave, iako površina deluje posve bezazlena. Za Ibija je izabrala Andriju Miloševića, koji sa puno naboja stupa u smetlište u kom obitavamo i započinje svoju borbu za vlast. On Ibija donosi smelo, opušteno, nepretenciozno, sa njegovim tipičnim, ali ponovo dobro doziranim humorom. Mamu Ibi igra Paulina Manov, te je možda na njoj i najteži zadatak, ispratiti Andriju u improvizacijama, a ujedno ukrotiti Ibija, u čemu se, čini se, vrlo dobro snašla. Na sceni pratimo još dosta likova, a pojedini glumci igraju više karaktera koji se brzo smenjuju, prateći nove, iznenađujuće situacije. Među njima se izdvaja Aleksandar Jovanović Meda, u raznim ulogama koje su razigrane, pune komičnosti, ali i ritmike. Takođe, Mina Nenadović u ulozi kralja Venceslava vrlo karikaturalno donosi taj lik, a njen stav i unesenost govoru doprinose da se lik još snažnije doživi.
Predstavu možemo podeliti na dva dela. Prvi koji otvara vrata potpunog haosa, razigran je, u njemu se humor sapliće o improvizacije, naboj glume i muziku koja je glasna, apsurdna i preko potrebna da isprati ovaj rolerkoster ludila. Drugi deo nastupa kada Mama Ibi i Ibi prelaze u moderni svet, takoreći razvijenih zemalja, u kom je sve pod parolom „samo nežno prema sebi“, ali i prema drugima. Odjednom nastupa monotonija, usporeni pokreti i gotovo meditativna atmosfera. Taj prelaz možda je blago remetio publiku, jer se čini da je želela da se prvobitni ritam ne prekine. Ipak, drugi deo može se okarakterisati kao kritika savremenog društva, koje je daleko od smetlišta i razuzdane mase, zato sve odjednom postaje mnoooogo doooosadno, a publika upada u neku vrstu letargije. Taj kontrast je dobro rediteljsko rešenje, jer predstavu ne svodi samo na puku zabavu, već je trzne iz razbibrige i ubaci u novi talas razmišljanja.
Sudbina ove predstave, čini se, u rukama je publike, jer publika oseća kolektivnu igru koja ovoj predstavi zaista daje punoću. Iako je Ibi u centru zbivanja, njegov lik nije progutao druge, što zapravo usložnjava priču. Tom kolektivnom igrom predstava zrači i zbog toga nijedan deo predstave nije protraćen. Čini se da će publika voleti ovu predstavu, jer u Beogradu komedija u poslednje vreme dobro prolazi. Ipak, ovo se ne može svesti samo na komediju. A oni koji od pozorišta očekuju više uštogljenosti, fine atmosfere i reči i obuzdanosti u ovoj predstavi to neće dobiti. Ona je razuzdana, tragična farsa koja ne dozvoljava da se i na trenutak opustite u toj ludačkoj atmosferi. Zbog toga možda na trenutke nervira, provocira ili postavlja pitanje: čemu sve ovo?
Koliko god da su neki delovi nekome smetali ili se možda pronašla i poneka zamerka, ne može se osporiti da će ona biti voljena i gledana. Pa ko voli neka izvoli, a ko ne, neka je zaobiđe u širokom luku.
