U petak je u Malom pozorištu „Duško Radović” premijerno izvedena predstava „Mala Frida” u režiji Đurđe Tešić. Nastala je po tekstu Jelene Kovačić, a posvećena je meksičkoj slikarki Fridi Kalo, koja je sa šest godina preležala dečiju paralizu zbog koje je imala jednu kraću i tanju nogu.
Na sceni zatičemo sedmogodišnju devojčicu Fridu (Nevena Kočović), njene roditelje (Strahinja Blažić i Sunčica Milanović), kao i dva pomalo čudna drugara: Mačku, ups! – Mačka (Mladen Vuković) i Majmuna (Filip Stankovski), čiji jezik jedino ona razume. Kada je svi napuste u njen svet ulazi izmišljena drugarica (Ivana Adžić).
Beskrajna igra i mašta boje Fridin svet, kroz koji upoznajemo krhku devojčicu skrivenu u sopstvenom imaginarnom kutku. Stvarni svet je za nju ispunjen predrasudama, osudama i podsmehom. Ona slika i bojama oživljava fotografije koje je napravio njen otac. Igra fudbal i svakodnevno se druži sa Mačkom i Majmunom, jer prave ljudske prijatelje nema, sve dok u njenu usamljenost ne ušeta dečak Pablo (Mladen Lero) koji će je za razliku od druge dece prihvatiti baš onakvu kakva jeste.
Predstavu upotpunjuju obilje muzičkih numera, kao i delovi teksta na španskom jeziku, koje Sunčica izgovara upečatljivo i razigrano, dočaravajući duh i karakter zemlje iz koje Frida potiče. Nevena Kočović u ulozi Fride donosi polet u svakom scenskom trenutku, njene oči se cakle kao da pred nama zaista stoji dete koje nas posmatra i kom verujemo da ako dovoljno zažmurimo i poželimo nešto, to ćemo i ostvariti. Ta poletnost prisutna u pogledu, pokretu i glasu, boji predstavu šarenilom, toplinom i slobodom da se prepustimo maštanju, baš onako kako to samo deca umeju. U susretima nje, Filipa i Mladena, predstava dobija razigranu fuziju igre, gde se oživljavaju životinjske osobine, a smeh dolazi spontano i neuhvatljivo. A šarenilo dodatno upotpunjuju scenografija Zorane Petrov i upečatljivi kostimi Aleksandre Lalić, koji svojim bogatim bojama dočaravaju duh Meksika i tradiciju tog podneblja. Jarke nijanse sa scene kao da su preslikane sa Fridinih slika, prelaze iz sadašnjosti u prošlost i nenametljivo nas uvode u svojevrstan vremeplov umetnosti i njenog izvorišta.
Ova predstava govori o odrastanju, o hrabrosti da prihvatimo sebe i svet oko sebe, gradeći nežan i iskren odnos između Pabla i Fride. Govori i o ljubavi bez koje nema ni rasta ni sazrevanja. Kroz nju se provlači pesma koju Frida deli sa ocem, porodične fotografije obeležene nestašlucima, jedan štafelaj koji otvara vrata sveta u kom mašta ne poznaje granice, kao i tajanstveni jezik životinja koji samo ona razume.
Sva ta lepota igre i stvaranja razliva se kroz gledalište poput topline, usuškavajući nas u trenutak koji ne traži ništa osim da mu se prepustimo. U tom pozorišnom mraku postajemo lakši, bliži sebi i onome što smo možda zaboravili da jesmo ili kako to ponovo da budemo. Tada poželimo da pozorišni trenutak kom svedočimo potraje malo duže, a u njemu se najednom brišu razlike između starije i mlađe publike.
Foto: Malo pozorište „Duško Radović”
