Četvrtak je uveče i posle napornog dana na poslu odlazim u pozorište. Umor mi pomalo usporava korake, ali znam da je jedini način da ga se oslobodim odlazak na predstavu. Zastajem ispred zgrade broj 7, ugledam adresu Ulica 29. novembra, a odmah pored i Bulevar Despota Stefana. Možda to sada i nije presudno, ali meni te dve adrese nose simboliku starog i novog, stalne tranzicije u kojoj živimo i previranja kojima se ne opiremo. Za mene je to i dalje 29. novembar, a stara zgrada u kojoj se nalazi Hartefakt priziva neku prošlost koja i dalje tinja.
U holu nas dočekuje glumac Milan Zarić. Najpre nas uvodi u pravila kućnog reda, a zatim nas usmerava na sprat, u stan i dnevnu sobu Mirjane. Ona nas prima, ali sa blagom nestrpljivošću koja nagoveštava da je čudno uzbuđena zbog susreta koji sledi. Dolaskom Lane, naizgled promiskuitetne mlade devojke, počinje radnja predstave „Bez buke od dva do šest”.
Šta će se dalje dogoditi, zbog čega je Lana u Mirjaninom stanu i zašto se odjednom cela zgrada više ne bavi prokišnjavanjem krova, već Mirjaninim životom i šta, zapravo, ona pod stare dane radi u svom stanu, bez muža, koji je nedavno preminuo, neću otkrivati. Sigurna sam da mnogi od vas to ne bi ni želeli. Umesto toga pisaću o osećaju koji je predstava u meni ostavila. Iako vas to možda još manje zanima, ne oklevajte sa čitanjem.
Pravi intenzitet predstave javio se tek kada sam izašla iz zgrade. Hodala sam beogradskim ulicama, zatim sela u autobus i u tom protoku vožnje u meni se skupljalo sve ono što sam doživela gledajući predstavu. Jedna zgrada, jedan stan u toj staroj, oronuloj zgradi u kojoj sve deluje dotrajalo. Jedna žena i žamor razgovora u trenutku kad se odmara.
Tu ženu igra Anita Mančić, suptilno, prirodno i bez pretencioznosti. Na njenom licu vidi se prolaznost, usamljenost koja se uvukla u bore, pogled i držanje. Ona je možda ista ona žena kojoj sam tog dana ustupila mesto u autobusu. Ili ona koju sam propustila da uđe u lift pre mene. Ili ona koju uopšte nisam primetila dok je izgubljeno prolazila ulicom, pijacom ili čekala u redu u prodavnici. Anita je donela njen lik skoro neprimetno, a snažno. Ostavila je dovoljno prostora za krhkost i staloženost, stid koji se raspline u pogledu, po obrazima i u spuštenim ramenima, a zatim iz takvog tela prosine neka vrsta olakšanja koja nas obuhvati i povede u neke nove dimenzije predstave.
Iz rutine i sigurnosti svakodnevice izmešta je Lana, koju igra Iva Milanović, otvorena, direktna, bez zadrške. Njihov odnos postaje susret dve krajnosti, mladosti i starosti. Lana je britka, samouverena, neko ko zna šta radi i zna to da naplati. Njihova međusobna igra je nadahnuta, puna razumevanja, a u dugim, naizgled običnim dijalozima, ostavljaju jedna drugoj prostor da bi se do kraja izrazile. Njihov susret otvara pitanja: ko smo unutar svoja četiri zida, a ko izvan njih; kakvi smo prema bližnjima, a kakvi kada imamo moć nad slabijima?
Oslobađajući se najpre stida, a zatim i bolne istine o svom mužu, Mirjana na kraju pronalazi neku vrstu zaceljenja. Predstava se tako pretvara u tihi dijalog sa publikom o ranama i njihovom zarastanju. Otvara i pitanje odnosa između mladih i starijih i kako prevazići generacijske razlike. Možda tek kada smo potpuno iskreni prema sebi, možemo postati iskreni i prema drugima, koliko god to bilo bolno. I to nam Mirjanin lik donosi ispred očiju, posmatrajući je kako skoro pa neprimetno protiče prostorom i ispunjava ga svojom usamljenošću.
Sofija Dimitrijević napisala je slojevitu dramu, pitkog jezika, koju na izvestan način već živimo, zatvoreni u svojim stanovima, u krhkim zgradama koje jedva stoje na svojim temeljima. Režija Tare Mitrović je intimna, gotovo uvučena u publiku, jer najednom smo njeni saučesnici, a onda posmatrači. Posebno ulazimo u tok života ove zgrade kada Milan Zarić prekida radnju da bi okupio stanare i uključio nas u rešavanje raznih problema koji se tiču zgrade, da bismo se na kraju okrenuli Mirjaninom životu i čudnim posetama koje (ni)su društveno prihvatljive.
Izaći iz Hartefakta i napustiti ovu predstavu za mene je značilo samo podsećanje zbog čega se pozorištu uvek vraćam. A velike predstave ogledaju se u tome što nas pomere iznutra, bez velikih gestova i nametnutih emocija. Zbog toga nemam potrebu za velikim zaključkom, već samo za zahvalnošću što sam imala priliku da prepoznam trenutak u pozorištu u kojem smo makar i kratko bili blizu nečijeg života. Dovoljno blizu da smo uspeli skoro da ga opipamo, osetimo na svojoj koži i da u sebi otvorimo prostor za neko tiše, dublje, samo za nas jasnije razumevanje. A na kraju je ostala jedna sasvim lična i zadržana želja, da zagrlim Anitu i posle toga samo na trenutak da poćutimo o svemu onom što je prethodno izgovoreno.
Foto: Nebojša Babić
.jpg&w=384&q=90)
