Iva Milanović: „Sa sobom smo na ti onog trenutka kada prihvatimo sebe, uključujući i mrak”

„Bez buke od dva do šest” nova je predstava u Hartefakt kući. Nastala je po tekstu Sofije Dimitrijević i u režiji Tare Mitrović, a uloge tumače Anita Mančić, Iva Milanović i Milan Zarić.

U središtu priče je susret dve žene, Mirjane, koja je godinama učila da ćuti i staje u zadate okvire, i Lane, koja se kroz život probijala prkosno, bez pristajanja na okvire. Taj susret prekida ustajalu tišinu koja polako popušta pred onim što je dugo ostajalo neizgovoreno.

Sa Ivom Milanović, koja tumači lik Lane, razgovarali smo o usamljenosti, o borbi koja ne mora biti glasna, kao i o potrazi za identitetom, istinom i sopstvenim ogoljavanjem koje postaje korak ka zaceljenju.

Na koji način si gradila lik Lane? Postoji li nešto što si spoznala da izgovoriš što ranije u scenskom izrazu nisi umela ili savladala?

Istraživala sam dosta. Kao i u našem poslu, privatno se odvaja od profesionalnog, pa tako i Lana ima svoje likove koje nudi različitim klijentima. Koji su to likovi, a ko je ona kada ostane sama? Kada sam saznala da u Srbiji seksualni rad ne može da bude izbor, jer su osobe najčešće u takvoj poziciji da biraju između prostitucije i gladi, a često je uključena i neka seksualna trauma, to mi je bio temelj za razmaštavanje. Puno stvari sam spoznala neosetno u procesu, potrebno mi je još vremena da ih osvestim. 

Ako je Lana protivteža starosti, više neki simbol neukroćene želje i odbijanja da se utiša, kakav impuls osećaš na sceni u razmeni sa Anitom?

Zabavljam se. Uživam u razmeni sa njom.

Kako vas prožima tišina između dijaloga?

Divno, obožavam opipavanje tog prostora. Zahvalna sam što se osećam komforno u tišini. 

Šta vidiš u prostoru između mladosti i starosti? Kad postajemo sposobni da zaceljujemo jedni druge?

Isceljenje nema veze s godinama, često nema veze ni sa nečim što je osvešćeno niti sa jasnom namerom. Neki se ljudi energetski povežu, budu na pravom mestu u pravo vreme i dogodi se razmena koja im je potrebna.  

Ukoliko se ogolimo do te mere da stid izađe iz nas, na koji način razmena i priča o seksualnosti može biti možda i najiskreniji deo koji možemo jedni drugima da podarimo?

Trauma uvek postaje perverzija, samim tim seks jeste jedna vrsta lične karte. Puno tema se uliva u seks, najčešće su te teme najintimnije: ponos, ego, poniženje, igra, uzbuđenje… Sami sa sobom smo na ti onog trenutka kada prihvatimo sve delove sebe, uključujući i mrak.

Jesu li sva lica u publici koja vas prate tokom igre na neki način saučesnici u nemom dijalogu sa vama? Kako doživljavaš taj međuprostor razmene?

Jesu saučesnici, na neki način. Ja ih doživljavam kao te komšije, kao društveni kontekst. To me motiviše. To su neki voajeri koji posmatraju našu intimu. Kad je problem u pitanju, svi će najradije skloniti pogled, ali kad je ljubav, tada ljudi sebi svašta daju za pravo. U ljudskoj prirodi je radoznalost. 

Ko je Mirjana za Lanu, a ko za Ivu?

Za Lanu je Mirjana jedna usamljena žena koja je čitavog života živela po pravilima od kojih je Lana uvek bežala, pa misli da je mnogo slobodnija u odnosu na nju. Složićemo se da i nije baš. 

Za mene je Mirjana jedna od mnogih žena koje žive u senci, čekajući još jednu laž koju je lakše progutati nego čuti istinu koja donosi rušenje temelja, ali i slobodu.