Svako ko je gledao „Tri zime” zna zašto je važno da se o njima govori. Ne samo zbog procesa nastanka predstave, već zbog teme koja nas generacijski obeležava i potrebe da se istim pitanjima iznova vraćamo.
Ovaj razgovor sa ansamblom nije poput klasičnog intervjua. Umesto striktnih pitanja otvaramo prostor u kojem, kao i u samoj predstavi, svako može da pronađe svoje utočište. Nalazimo se na sceni Teatra „Vuk”, sedimo okupljeni oko stola porodice koja će kroz nekoliko sati ispričati svoju priču. Sa tog mesta koje ćemo osetiti kao zajednički prostor pripadanja započinjemo razgovor.
Vanja Kovačević: Mislim da nam svima ova predstava predstavlja utočište. Kako smo završili Akademiju, svi smo se rasuli na sto strana, jer radimo u različitim pozorištima, mestima, a ovde se svi okupimo. Ovo je predstava u kojoj se vratimo onom što nam je najbitnije - našoj istini.
Isidora Vlček: Upravo tako, ovo je bila naša diplomska predstava i vraćamo joj se, na neki način, kao izvoru. Način na koji je ova priča ispričana je nešto što meni lično, a verujem i svima ostalima, vraća smisao i veru u pozorište.
Ana Rudakijević: Ja bih da kažem da sam ponosna na sve nas. Predstava sama po sebi jeste dragocena, kako za nas, tako i za publiku, ali ono što mislim da je specifičnost ove predstave je to što smo uspeli da ne odustanemo - od nas i od pozorišta. Svako od nas je za ovih osam godina prošao različit put, ali smo ipak svi ostali na okupu kao jedna porodica. Zato ova predstava jeste naše utočište, gde uvek možemo da se vratimo i gde se osećamo kao kod svoje kuće. I kad se nismo osećali dobro, ovde smo uvek dolazili kao kad dođemo doma. Publika kroz predstavu oseća toplinu i porodicu od koje se nikad ne odustaje.
Aljoša Đidić: Predstava je, isto tako, dokaz, što nije baš pohvalno za našu zemlju, ali za nas jeste, da se dobre stvari često dešavaju van institucija i žive od čistog entuzijazma. Ova predstava tako živi osam godina.
Isidora Vlček: I svi su nas pitali zašto to radimo.
Aljoša Đidić: Osam godina se boriš za nešto što ti voliš, za nešto što ti znači, što ljudima znači i to je prelep osećaj.
Ana Rudakijević: Mislim da smo mi sad došli do shvatanja i prihvatanja da je retkost što se ova predstava toliko godina igra.
Aljoša Đidić: Sa druge strane, mi smo radili sa mnogim rediteljima, a ja dan-danas, posle toliko predstava i procesa, nisam imao ni blizu tako ozbiljan, intenzivan, detaljan i postupan proces. Pre svega to je bila škola. Jasna je tad bila u ulozi profesora i reditelja, bila je u poziciji da od nas traži konstantno probijanje granica, da traži od nas na probama da se približavamo čoveku i da ga što bolje shvatimo. To reditelji danas, nažalost, ne rade ili retko kad rade.
Vanja Kovačević: Uglavnom te stavljaju u kalupe.
Aljoša Đidić: Ovo je ozbiljan put i proces.
Vanja Kovačević: Taj proces i dalje traje. Mi i dalje vodimo računa na kojem je nivou ova predstava i ovde svako svakom može da kaže bilo šta u vezi uloge, scene, čega god, niko se ne ljuti. Uvek se okupimo, sednemo i rešimo kako idemo dalje.
Ženski likovi u drami Tene Štivičič su nosioci priče, a muškarci podjednaka spona zajedničkih odnosa.
Vanja Kovačević: Bilo je jako teško naći tekst sa toliko ženskih likova, naša klasa ima šest žena i tri momka. Bilo je teško naći tekst da ti ženski likovi služe nečemu i da pričaju neku konkretnu priču, da ne služe kao popunjavanje vremena u predstavi, što se vrlo često dešava u drugim komadima.
Aljoša Đidić: Tenu Štivičić smo zajedno otkrili, a vi kad krenete nju da čitate, shvatite koliko tretira bitne teme, otud u ovom komadu ima toliko žena, a znamo u istoriji pozorišta koliko su žene zanemarene.
Vanja Kovačević: Sam proces uspostavljanja muških i ženskih likova bio je takav da smo svi igrali sve. Svako je prošao kroz svaku ulogu. Ono što je bilo bitno u tom trenutku jeste da je svako dobio ulogu uz koju će kasnije da sazri, poraste i dobije nešto novo. To je bio diplomski ispit u pravom smislu te reči, čak i za ljude koji su posle došli u predstavu.
U predstavi susrećemo trinaest likova kroz četiri generacije i svako od njih donosi ovoj priči punoću igranja i njenu celovitost.
Staša Blečić: Što se Ruže konkretno tiče, ja sam osetila veliku zahvalnost zbog njenog lika, jer ona nosi veliku snagu sa sobom, koja je meni u tom trenutku nedostajala. Ruža je meni kroz odlučnost i veru u ideju, pomogla da vratim svoju ličnu veru i svoju ideju. Ono što je ona meni dala, ili ja njoj, bilo je uzajamno. Ima dosta tačaka na kojima se povezujemo, ali i onih na kojima smo različite. Mnogo toga smo saznali i naučili o istoriji kroz istraživanje tog vremena i, konkretno, žena koje su bile u Narodnooslobodilačkoj borbi.
Ksenija Mitrović: Meni je Lucija bila zanimljiva od starta. Ima nešto što razumem kod nje, a malo je na ivici. Njen lik je trebalo savladati od nule, zato je bilo inspirativno i nagrađujuće.
Isidora Vlček: Kada je stigla ta podela koju smo mi u tajnosti poslali profesorkama, svi su glasali da ja treba da igram Mašu. Bila sam skandalizovana tom činjenicom. „Ja da igram neku mamu”, rekla sam, „ja sam mlada i neću da igram babu ili mamu!” (smeh). Međutim, kako je vreme prolazilo, postalo mi je drago što igram Mašu. Sad, kako je prošlo skoro osam godina, mislim da mi se taj majčinski instinkt pojavljuje, a Maša dobija novi sloj mojim igranjem.
Sunčica Milanović: Moja situacija je ovde specifična, jer sam ja „padobranac”, uskočila sam u predstavu i ostala. Sad lik Dunje igramo jedan na jedan Tamara Šustić i ja. Uvek kada se uskače u predstavu to je neka posebna vrsta rada, tako da mogu da pričam iz svog ugla, pošto ja sa njima nisam radila, a to je sigurno bio dug, mukotrpan i dubok proces kroz koji su prošli. Međutim, pošto nam je škola ista, a kako imam njih na sceni, lako se vratim predstavi. Rad na njoj je bilo snalaženje i hvatanje trenutka. Gledajući Tamaru i slušajući Jasnu i njihove upute, stvorila sam sliku lika i doživljavam ga kao korak napred. Mislim da sve ženske uloge imaju veliki prostor u ovom komadu i to mi je izuzetno drago.
Nikola Knežević: Na početku sam prvo razmišljao da bih igrao Aleksandra, a sad Vladu ne bih menjao ni za koga. Malopre smo imali probu i Vanja mi je u šali rekla: „Slušam te, Džoni, sve ti bolje leži”.
Ana Rudakijević: Karolina je za mene bila veliki izazov, ne samo zbog razlike u godinama, nego i zbog njenog specifičnog karaktera i boja koje ona unosi u celu priču. Bilo mi je jako važno da pronađem meru i istinu u igri, da slučajno ne skliznem u crtanje nekog lika, a opet s druge strane da je „ne osušim” i ne ugušim njenu autentičnost. Kad je igram osećam kao da hodam po ivici, uzbidljivo mi je i čini me budnom, živom. A to jeste njena esencija - velika ljubav i volja za životom.
Vanja Kovačević: I samo da znate koliko nas je ljudi pitalo: „Ko vam je ona baba u predstavi?”
Ana Rudakijević: Nekoliko puta mi se desilo da sedim u društvu gde se priča o predstavi i Karolini, a mene niko da prepozna. (smeh)
Aljoša Đidić: Što se samog lika tiče meni je tu bio gas da vidim kako se igra đubre od čoveka. Švabo radi u Ministarstvu vanjskih i europskih poslova i onda shvatiš koliko je mnogo Švaba oko nas. Kad igraš takvo đubre onda to postaje jedna vrsta pražnjenja svega što pokupiš u privatnom i poslovnom životu.
Predstava je posvećena Jugoslaviji i svim generacijama koje su je gradile i onim generacijama koje su nastavile posle nje. Pitanje Jugoslavije u ovoj predstavi nije generacijsko pitanje već okretanje zajedništvu i jednih drugima.
Vanja Kovačević: Što je u vreme socijalizma bilo normalno, danas više nije. Maša za Damjana, koji predstavlja kapitalizam i vreme u kom živimo, kaže na kraju predstave: „Sve što je nama normalno, njemu je smešno i staromodno”. Mislim da se publika i mi povezujemo, što se prošlih vremena tiče, toga kako su se ljudi ophodili jedni prema drugima nekad, a kako se danas ophode. Fali nam da se okrenemo jedni drugima, jer smo se svi okrenuli jedni od drugih, naročito nakon kovida. Tek ćemo shvatati koliko je problem bilo bežanje od drugih ljudi u svoja četiri zida. Ova predstava mislim da će biti još aktuelnija u vremenima koja dolaze.
Ksenija Mitrović: Fali nam i sigurnost koju Maša pominje.
Vanja Kovačević: Postojala je društvena i socijalna stabilnost koja je našim generacijama nepoznata. Stariji ljudi na ovu predstavu gledaju kroz neku melanholiju ili nostalgiju, dok mladi, mislim, gledaju to kao neku nadu za budućnost. Stvari se menjaju, mlađe generacije sve više razmišljaju kao nekada, što mislim da je divno. Iskreno se nadam da će zajedništvo da pobedi. Mlađe generacije idu ka tome i tu nam se stvara podsetnik kako je bilo i kako može da bude.
Isidora Vlček: Mi u našim genima nosimo uvide i uverenja koja se prenose generacijski i to nije pitanje naše svesti. To je kodeks koji se nosi generacijama. I, što kaže Vanja, ove mlađe generacije nisu dalje od nas. Mislim da će generacije koje dolaze - barem se nadam - izvući najbolje iz tih generacijskih trauma, da će ih prekinuti i da ćemo napokon pokrenuti onda lepe i vredne stvari.
Muzika u predstavi dolazi u onom trenutku kada su emocije toliko jake da više ne mogu da se izgovore. Koju pesmu posvećujete jedni drugima i svojoj generaciji?
Ana Rudakijević: Hrabri ljudi, Gabi Novak
Vanja Kovačević: Poslednja pesma iz predstave - Ja nisam kao ti da pamtim samo zlo. Poručila bih svima nama i da pamtimo sretne dane i da ih se dobro prisetimo.
Nikola Knežević: Yu rock misija - Nikad ne boj se, s tobom neko je ko želi ljubav da ti da.
Kome vi lično posvećujete ovu predstavu kad je igrate?
Vanja Kovačević: Svaki put nekom drugom. Mi se pre svake predstave okupimo za ovim stolom, malo poćutimo zajedno, malo se pogledamo, budemo prisutni sad u ovom trenutku, malo zaustavimo vreme pre predstave, uhvatimo se za ruke, odlučimo za šta igramo taj dan.
Kada bi Ruža mogla da stane pred nas danas, šta mislite da bi nam svima poručila?
Vanja Kovačević: Rekla bi nam da budemo hrabri, da gradimo svoju zemlju i da ne odustajemo od nje. Da gradimo bolji život i bolje uslove za nas i za našu decu.
Isidora Vlček: „Moja kći ne bude cijeli život balegu prevrtala.”
Staša Blečić: „Naša kćer, nikada nikom ne bude služila. Išla bude u školu, odrasla bude u slobodi, imala bude sretan život.”
Ana Rudakijević: Ili uz stih ove pomenute pesme: „Oni ruše šatore, idu dalje. Neće naše zakone, nit medalje. Ako drugi ne shvate, nek mi sude, neću život miran, tih, moje (naše) mjesto je uz njih, HRABRE (mlade) LJUDE…”
Nikola Knežević: Moguće da bi rekla: „Ja mogu kaj treba, nije mi teško, ali ne mogu sama, treba mi još netko.”
