Sinoć je u bašti vile Stanković u Čortanovcima završen sedmi po redu Šekspir festival uz projekat „Moj Šekspir”. Šekspirovu družinu činili su - Svetozar Cvetković, Svetlana Bojković, Zijah Sokolović, Voja Brajović, Milica Mihajlović, Nebojša Dugalić, Jelena Đulvezan i prevodilac Šekspirovih dela Zoran Paunović. Glumci su prezentovali Šekspira na sopstveni način, promišljanjem likova kroz lično iskustvo. Između ostalog su pokušali da odgovore zašto je Šekspir i dalje najigraniji dramski pisac svih vremena i zašto se smatra najzahtevnijim glumačkim zadatkom. Oni su takođe govorili i svoje omiljene monologe iz predstave u kojoj su igrali.
Svetlana Bojković izjavila je da se tek nakon 50 godina glume prvi put susrela sa Šekspirom i govorila njegov tekst. U „Ričardu III” glumila je Edvardovu majku i taj monolog smo imali prilike da čujemo. Nebojša Dugalić, koji je igrao Edvarda u istoj predstavi, izveo je interpretaciju svog lika. On je istakao da je njegov kontakt sa Šekspirom gotovo svakodnevan i kada nije sa njim na sceni, stalno ga opominju neki njegovi stihovi i trudi se da mu oni budu mera. - Često se postavlja pitanje čemu Šekspir danas. I u tom pitanju niko ne shvata da se od Šekspira implicitno traži da položi neki račun ovom vremenu i da treba da se opravda pred nama šta će nam uopšte. Mislim da je ključno u tome da neko vreme doraste svojom snagom i progovori Šekspira. Svako vreme koje nije dovoljno zrelo da mu Šekspir bude mera nije doraslo samo sebi i prolazi zalud.“
Voja Brajović je ostvario čak 12 uloga u Šekspirovim komadima, ali je poseban akcenat stavio na prevodioce i naznačio da ne bismo znali ko je Šekspir da njih nije bilo. Zoran Paunović, kao prevodilac Šekspirovih dela, smatra da kako svako vreme ima svog Šekspira, isto tako i svaki čovek ima svog Šekspira. – Kada prevodite bilo koji književni tekst vi zapravo morate da uđete u cipele, u odelo pisca koga prevodite. To delo zna da bude ponekad preveliko i onda izgledate groteskno ako ne dorastete do toga odela. Što je veći pisac, to je veći problem za prevodioca. Šekspir je toliko genijalan pisac da vas on kao prevodioca vodi kroz delo, suflira vam, nagoveštava vam kako šta treba prevesti, vodi vas od jednog do drugog lika, pa čak i kako prevesti čuveno „To be or not to be”.
Zijaha Sokolovića za Šekspira vezuje projekat koji je napravio u Austriji, u kome se pomoću pozorišta i glume pomagalo mladim ljudima da komuniciraju sa svetom u kom jesu i da razumeju društvene probleme s kojima se susreću u svom odrastanju. Zijah je izveo genijalan monolog, koji je publiku nasmejao do suza, a Milica Mihajlović je pročitala jedan od najlepših Šekspirovih sonata - 18. - na engleskom i srpskom jeziku.
Za Jelenu Đulvezan je karakteristično da je njena prva profesionalna uloga upravo u Šekspirovom komadu, ali to nije bio njen prvi susret sa Šekspirom, već komad koji je pripremala za prijemni na fakultetu. Svetozar Cvetković nam je većinu večeri govorio stvari koje su nam manje poznate o Šekspiru, ali je istakao i svoj subjektivni osećaj vezan za ovog umetnika. - Postoje takve reči koje čovek u trenutku kada ih izgovara ima utisak da ih je sam izgovorio, da su neke njegove misli i to je velika zabluda glumaca da to što govorimo jeste deo nas. Zato mi često ne pristajemo na to da vreme prolazi, ne pristajemo da je vreme univerzalno i da postoji takvo kakvo je za druge ljude.
Završne reči uputio je osnivač festivala, Nikita Milivojević i zahvalio se prisutnima na gostovanju – Ja sam imao želju da nam ovogodišnji festival skine ove odvratne maske i vrati osmeh na lice i čini mi se da je ovih poslednjih pet dana, koliko smo se ovde zajedno družili, ovo bilo mesto prepuno radosti, smeha, dobre energije, dobrih predstava i drago mi je što se večeras tako završilo.
Tokom petodnevnog izdanja festivala publika je imala prilike da uživa u koncertu „Betoven i Šekspir” Gudačkog kvarteta Beogradske filharmonije, kojim je otvoren festival. Potom komedija „Kako vam drago“, rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta u Nišu, Kruševačkog pozorišta i Internacionalnog Nišville Jazz festivala, a prema konceptu Nikite Milivojevića. Festival je obeležila i predstava Šabačkog pozorišta „Dva viteza iz Verone”, rediteljke Mie Knežević, kao i čuvena drama Toma Stoparda „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Igora Pavlovića.
