„Predstava je jako slojevita i ne očekujem od publike da shvati svaki sloj, ali mi je bitno da shvate finalnu poruku i ponesu bilo šta što im je korisno”, kaže Tanasije Ćakić o svojoj monodrami „After After” koju ćemo moći da pogledamo 14. aprila u Teatru Vuk od 19.30 časova. Predstava je prevedena na znakovni jezik, nedavno je igrao i na engleskom jeziku, imao je izvođenje u Italiji, igraće i u drugim evropskim gradovima, a voleo bi i u onim mestima gde čak i nema pozorišta. Zanimljivo mu je kako je u različitim sredinama publika percipirala i reagovala na različite slojeve.
Sam si pisao tekst, režirao, pravio muziku i izvodiš „After After”. Kakav si partner sam sebi na sceni?
Baš sam se radovao premijeri zato što mi je sve vreme falio partner – publika. Moja monodrama je interaktivna i bilo mi je bitno da igram pred nekim tako da su prijatelji i kolege dolazili na probe da igram pred njima i boljeg partnera u životu nisam imao. Ovo mi je najlakša stvar za igranje ikad jer mi publika daje toliko koncentracije, energije i iskrenih feedback-ova da se konstantno osećam dobro i znam da ne postoji trenutak gde mogu nešto da pogrešim. Potpuno mi je drugačiji proces od bilo kog drugog. Želeo sam da imam nešto što ne zavisi od mnogo ljudi i hteo sam da podelim nešto što je bitno. Moja monodrama nije lična, ali tretira sve teme koje mislim da su značajne da se izgovore. Tekst sam pisao preko šest meseci sa idejom kako će biti režirano i već tada mi je krenuo glumački proces. To je bilo zanimljivo jer nisam osetio da se režija desila, nego se nametnula. Ovo je proces i predstava za koju mogu da garantujem od početka do kraja.
Fokus predstave je na muškom mentalnom zdravlju. Kako odgovaraš na dilemu koja se postavlja unutar nje – Da li muški kapital leži u tome koliko muškarci mogu da istrpe, a da ne pokažu nežnost?
Ne znam koliko je to kapital, to je više neka vrsta kredita jer što više prećutiš to ćeš duplo više da pukneš kasnije. Kroz predstavu sam bezimenog glavnog lika stavio da se nalazi u trenutku pre nego što pusti. Do tada je sve zatrpavao, stiskao zube i preko svega prelazio i doveden je do trenutka gde će ili da pukne ili da pusti sav taj teret i okrene novi list. To je bitna dramska situacija jer predstava nema klasičan dramski zaplet u smislu da se aktivno dešavaju stvari na sceni. Lik se u svojoj glavi suočava sa svime što je zatrpao i takva vrsta konflikta koja se dešava u svima nama može da se završi jako tragično – suicidom. Moj izbor je bio da ljudima dam nadu da ne pravimo još jednu tragediju nad kojom će se ljudi sažaliti i otići kući potrešeni, nego sam želeo da nakon predstave odu sa motivacijom i rešenjem kako može sve to da se prevaziđe.
Kako bi naše društvo izgledalo kada bi muškarci imali dozvolu da budu ranjivi, a da to ne ugrožava njihov osećaj snage i identiteta?
Strah me da kažem utopijski, ali to bi bilo jedno idealno i zapravo feminističko društvo. Imam utisak da se u javnom diskursu često brka šta je feminizam, a šta je radikalni feminizam koji leži na seksizmu i šta je mizandrija. Često sam se u razgovorima oko ove predstave susretao sa strahom da ova predstava na neki način omalovažava žene zato što govori o muškarcima. To je pogrešan stav, jer kada bismo samo obrnuli te rodne uloge niko ne bi imao takav zaključak. Kroz predstavu sam želeo da postignem jednakost rodova gde je potpuno u redu preuzimati različite rodne uloge koje su na kraju dana socijalni konstrukt, između ostalog gde se i ranjivost smatra kao kvalitet žene, a zapravo je kvalitet svih nas. Kada bi muškarci javno postali ranjiviji to bi bilo jedno društvo gde bismo mnogo manje pretpostavljali šta se s kim dešava i gde bismo mogli mnogo brže jedni drugima da pomažemo i izbegnemo mnoge krize. Ceo društveni sistem je takav da se muškarci u kriznim periodima ne osećaju bezbedno da se obrate nekome. Deo priče o muškom suicidu je i femicid, jer kada bi muškarci koji su spremni na femicid mogli da ranije artikulišu svoje emocije i misli verovatno bismo i to izbegli.
Šta si saznao o sebi kroz ovu monodramu?
Mnogo toga sam saznao ne nužno o sebi koliko o drugima jer sam dok sam je spemao dosta sam pričao sa psiholozima i dosta izučavao. Došao sam do nekih informacija koje kad staviš u brojeve su jezive. Jedna banalna je da svaka druga osoba u Srbiji nije kročila u pozorište. Trećina muškaraca u Srbiji pije rizično, to su neke cifre koje prevazilaze sve granice normale i smatraju se alkoholzimom. Ova predstava se više rodila nakon mog procesa saznanja o sebi jer sam išao na REBT psihoterapiju skoro godinu i po dana koja se bazira na bihevijoralnoj terapiji i želeo sam da to što sam tamo naučio kroz pozorišni proces podelim sa publikom. REBT se bavi time kako ponašanje utiče na razmišljanje i kako razmišljanje utiče na emocije i zato je kognitivna jer koriguje ponašanje. Meni je pomoglo jer me naučilo asertivnoj komunikaciji, naučilo me kako da precizno imenujem šta osećam i šta se dešava oko mene. Naučio sam kako da kontrolu brige svedem na minimum i kako da prepoznam svoje ekstremne situacije i šta iza njih stoji. Poruka koju sam hteo da prenesem kroz predstavu jeste da treba živeti svoj život aktivno i punim plućima i jednostavno u smislu da svaka stvar je takva da je možemo prebroditi.
Predstava otvara temu koja se smatra tabuom, ali danas deluje kao da takvih granica i nema. Koliko je današnja otvorenost društva stvarna, a koliko prividna kada govorimo o osetljivim temama?
Kao individue otvoreni smo za svoj bubble i za ono što nam je poznato. To je i uticaj algoritama na društvenim mrežama koje su, kao i svaka konvencija, donele dosta pozitivnog ali i negativnog. Pozitivno je što brže stupamo u kontakt s ljudima koji su nam slični i možemo mnogo lakše da se osećamo kao da negde pripadamo; ali s druge strane ne znam koliko nam sam algoritam daje širu sliku šta sve postoji. Otvoreni smo za sve ono što nam je poznato, a rigidni smo prema stvarima koje ne razumemo. Kada se bavimo osetljivim temama, početak bavljenja time je da razumemo čime se bavimo, a tek onda da formiramo svoj odnos prema tome. Ako dobro razumemo fakte ono što ostaje kao neki naš lični utisak je mali procenat.
Predstava se razlikuje od standardne utoliko što je publika ohrabrena da koristi telefon tokom predstave, snima, slika ili nešto zapiše. U kojoj meri ovaj koncept utiče na tvoju koncentraciju, prisutnost i samu izvedbu?
Snimanje, zapisivanje i slikanje mi ne smetaju uopšte tako da to ni ne osetim. Taj deo sam želeo da uvedem kao eksplicitan iz dva razloga – jedan je da osećaju slobodnim da ako ukoliko im se nešto dopadne mogu da ponesu kući, a ne da se sete pa da ga pogrešnu interpretiraju; a drugi je, pošto je veliki deo priče u monodorami o marketingu, bio moj organski marketing potez. Dosta govorim o artificijelnom marketingu i o tome kako marketing kuće konstruišu neke narative koji mogu da budu štetni dalje za ljude. Zato primenjujem organski marketing i koristim pozorišne preporuke u toku predstave i pitam ljude za preporuke. Ukoliko oni žele kroz slike i snimke da promovišu i preporuče predstavu ukoliko im se dopala, to je najbolji marketing koji može da se desi. Kada govorimo o pričanju u toku predstave, postoje planski delovi koji su određeni za razgovor, ali se desi, sa čim uopšte nemam problem, da se kasnije ubace u nekim drugim delovima i komentarišu da li se slažu ili ne slažu ili žele da me dodatno ohrabre. Stvori se dovoljno dobra atmosfera da ti razgovori ne odu predaleko, ali mi daju dublji kontekst i dublji sloj jer mogu odmah da pokažem kako društvo reaguje jer imam društvo oko sebe.
Afteri nakon žurki ispunjeni su intimnošću i bliskošću. A šta sledi nakon aftera?
After After (smeh). Zavisi koliko je dobar after. Imam utisak da ljudi ne idu sa nekog aftera dok ne postignu osećaj da osećaju dobro. Niko nije spreman da ode do onog trenutka dok nije doživeo emotivno zatvaranje. Dobar deo mojih kolega govori da ne mogu odmah nakon predstave da odu kući jer se osećaju jako usamljeno. Afteri služe kako bi neke emocije ili misli koje nisu našle svoje mesto mogle da se smire i nađu svoj zaključak.
A nakon „After After”-a sam zainteresovan da kreiram svoje predstave. Stalno naglašavam da glumci ne treba da čekaju da budu birani nego treba da stvaraju i da na osnovu toga što stvaraju kasnije budu birani. Nakon ovoga spreman još jedan autorski projekat sa Kris Gavrić. Radimo predstavu o ženama koje nisu osetile orgazam u seksu, predstava koja ima za cilj da rastabuizira žensko zadovoljstvo. Tu sam u ulozi reditelja da sve to spakujem u određenu formu. Spremam još jednu predstavu koja je i dalje na nivou ideje. Želim da napravim drugi deo ove priče o muškom mentalnom zdravlju, a to je predstava o fetišizaciji i seksualizaciji muškaraca jer za to nije bilo puno mesta u „Afteru” ali je to veliki deo priče koji nije ispričan.
Foto: Sandra Damljanović
