Stižem 15 minuta pred početak predstave i čujem devojku u prolazu kako govori: „A šta uopšte gledamo večeras?” Nakon dva sata postavljam sebi isto pitanje u malo izmenjenom obliku: „A šta smo uopšte gledali večeras?” A gledali smo Šekspirovog „Ričarda II” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Borisa Liješevića. Nadasve je to bilo jedno uzbudljivo iskustvo, ali su tumačenja tog užitka potpuno izdiferencirana.
Čini mi se da u postavljanju Šekspirovih drama više nije u načelu postavljanje pitanja o svevremnosti i aktuelnosti komada, jer je to izanđali narativ. Vrlo dobro znamo, a i ako ne znamo, možemo da naslutimo, manir i srž tekstualnog predloška. Nas zanima – šta sa tim? Šta se to nama drugačije nudi, da nije nešto što smo već čuli, videli ili doživeli? Jer mi smo jedna veoma zahtevna publika, pa teško šta može da ispuni naše potrebe (za koje neretko ni ne znamo koje su), a možda se čak i tako olako zadovoljimo bilo čime. Ko će ga znati.
„Ričard II” pripada istorijskim dramama i otvara dramski ciklus o engleskim kraljevima, takozvanu „Henrijadu”. U središtu je kralj Ričard II, figura koja vlada više simbolički nego politički delotvorno. On je estetski, introspektivan, gotovo pesnički lik, ali istovremeno slab vladar koji gubi podršku plemstva. Kada protera svog rođaka Henrija Bolinbruka i prisvoji njegovo nasleđe, pokreće niz događaja koji dovode do pobune. Bolinbruk se vraća, okuplja saveznike i na kraju svrgava Ričarda, krunišući se kao kralj Henri IV. „Ričard II” nije drama o gubitku krune, već o gubitku identiteta koji je kruna proizvodila. Šekspir ovde ne prikazuje pad kralja, već raspad ideje da vlast ima stabilno uporište. Sve ove naznake govore o tragediji. Moram da priznam da se nikad nisam toliko smejala na nekoj tragediji. Da se razumemo, nije ni predstava postavljena tako, osim pojedinih komičnih elemenata, već je ovo jedna najsubjektivnija percepcija. Dok sam fenomenološki posmatrala ostatak publike u svom vidokrugu, suzdržavajući se i pokušavajući da obuzdam i kontrolišem smeh, svi su delovali poprilično seriozno i kontemplativno, i nisam mogla a da se ne zapitam šta nije u redu sa mnom. A de fakto mogu da tvrdim da je sa mnom sve u redu.
Protagonistu tumači Milan Marić. Veoma vešto i precizno dočarava sve nedostatke karaktera svog lika – neodlučnost, naglost i samovolju. Njegova igra je uzbudljiva, infantilna i prilično slojevita, jer oslikava Ričardovu dvostruku prirodu kao čoveka i mučenika. U trenutku kada prestane da bude kralj, Ričard prvi put postaje čovek, ali po cenu sopstvene propasti. Nasuprot njemu, sa hirurški preciznim fokusom, konciznošću i temeljitošću, jeste Vojin Ćetković kao Henri Bolinbruk. Iako i sama drama ima biblijske reference, njihov odnos metaforički podseća na Kaina i Avelja. U ostatku glumačke ekipe, pojedini nisu savladali tekst u smislu da su ga oprirodili, već je retorika poprilično slaba. Kod Igora Samobora se u govoru oseti jezička barijera što pokušava da nadomesti glumom. Mizanscen je pomalo nespretan kroz nedostatak telesne otvorenosti ka proscenijumu. Interpretacija Sanje Marković nije ni približno nalik onome na šta smo navikli u drugim predstavama.
Scenografija je minimalistička, ali vrši funkciju i sastoji se od velikih kvadrata koji se mobilizuju kroz scene. Naposletku su iza njih ogledala koja ispunjavaju ceo prostor i mogu da predstavljaju konačni kraj dvojne ličnosti – Ričarda, ali to može da se tumači i kao „pozorište je ogledalo društva” pošto vidimo i svoje odraze. Međutim, to i nije imalo neku svrhu. Kao ni svetlo u publici dok sa scene čujemo pojedine monologe koji su baš prst u oko, jer, navodno, korespondiraju sa današnjicom. Potrebno je nešto nijansiranije i suptilnije, a ne neko ridikulozno rešenje.
U svojoj analizi srednjovekovne političke teologije, „Kraljeva dva tela”, Ernst Kantorovic opisuje srednjovekovne kraljeve kao da sadrže dva tela: smrtno telo i političko telo. Tema kraljeve dvostruke prirode aktuelna je širom „Ričarda II”, od egzila Bolinbruka do svrgavanja kralja Ričarda II. Prirodno telo je smrtno telo, podložno svim slabostima smrtnih ljudskih bića. S druge strane, političko telo je duhovno telo na koje ne mogu uticati smrtne slabosti, kao što su bolest i starost. Ova dva tela čine jednu nedeljivu celinu, a političko telo je superiorno prirodnom. Interesantno zapažanje, ali nismo tu da bismo analizirali tekst, nego predstavu.
Kvalitet ove predstave ogleda se u tome da je dobrano uspela da me zabavi i nasmeje. A to joj čak nije ni bila namena. Sem toga, pružila mi je potpunu ravnodušnost. A to baš ne volim. Ni u životu, a kamoli u pozorištu. Skoro sve predstave sa aprilskog repertoara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu su rasprodate. „Edip” već duže vreme drži taj status, pridružuje mu se i „Narodni poslanik”, a verovatno će uskoro i ovaj mučenik „Ričard II”. Dok bude ovaca za šišanje biće i vune.
Foto: Jovo Marjanović
