HuPikon: KOIKOI
KOIKOI bend donosi spoj zvučne eklektičnosti i nesputane energije. Neopterećeni žanrovima, poigravaju se živopisnim elementima indie rocka, post punka, elektra i popa, stvarajući plesan, ali slojevit i tekstualno bogat zvuk, začinjen žensko-muškom vokalnom polifonijom. Njihova muzika prevazilazi jezičke barijere, dopirući do publike širom sveta. Osvojili su publiku energičnim live nastupima širom Evrope. Svirali su na nekim od najvažnijih muzičkih festivala u regionu bivše Jugoslavije i Evrope, uključujući EuropaVox u Francuskoj, Fusion Festival u Nemačkoj, na Exitu, INmusic u Hrvatskoj i MENT u Sloveniji. Takođe su nastupali na brojnim showcase festivalima širom Evrope, kao što su Reeperbahn Festival u Hamburgu, Tallinn Music Week, PIN Conference u Skoplju, Sharpe u Bratislavi i Mastering the Music Business.
Sa debitantskim albumom „Pozivi u stranu“ i jedinstvenim live nastupima, teže da premoste jaz između intimnosti underground scene i glamura mainstreama. Njihov drugi album „O sreći u snovima” izašao je na jesen prošle godine, a u petak, 27. marta, održaće svoj najveći samostalni koncert u Hangaru u Beogradu.
1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?
Ema Đorđević: Pre desetak dana kada smo igrali predstavu „Otac” u Ateljeu 212.
2. Koju predstavu od pogledanih u poslednje vreme preporučujete?
Ema Đorđević: Nešto što sam poslednji put gledala, a da mi je ostavilo jak utisak je predstava „Očevi i oci” u Narodnom pozorišu u Beogradu. Predstava vrlo uverljivo oslikava sukob generacija, ali taj sukob nije samo lični, već nosi sa sobom i sudar različitih ideologija i vrednosti, što je čini izuzetno aktuelnom i danas. Takođe mi se dopalo što predstava ne daje jednostavne odgovore, već podstiče na razmišljanje o tome koliko nas oblikuju prošlost, porodica i nasleđe, i da li je moguće zaista se osloboditi tih uticaja. Gluma u predstavi mi se posebno dopala.
3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?
Ema Đonin: Nekoliko puta mesečno, sa bendom, sa prijateljima i sa sestrom.
4. Ko su vam omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?
Marko: Veliki sam fan predstava Miloša Lolića. Pre možda nekih godinu dana sam pogledao i „Yankee Rose”, predstavu koju je postavio u BDP-u. Ne znam da li se još uvek igra, čini mi se nešto ređe, ali ukoliko uhvatite priliku, topla preporuka.
Takođe je recimo saradnja sa Milom Rauom i Servan Dekle na predstavi „Proces Peliko” definitivno obeležila prošlu godinu kada je rad sa nekim rediteljem u pitanju. Bilo mi je jako uzbudljivo i potresno da sam imao priliku da budem deo ansambla. Nikad nisam učestovao u takvom konceptu gde su svi učesnici predstave nakon jedne probe, već pred publikom.
Pomenuo bih i reditelja Đorđa Nešovića. Zajedno sam radili na komadu Tanje Šljivar, „Režim isceljenja”. Uživanje je bilo raditi sa celom ekipom na toj predstavi.
5. Kakav je vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?
Ema Đonin: Pozorište, kao i ostale kulturno-umetničke institucije, oslikava stanje jedne države. Za mene je ono užasno važno i jedan je od kanala komunikacije i održavanja slobodne misli u vremenu u kojem to nije preterano popularno. Nekada mi je i samo olakšanje, da sklonim svoje misli sa društveno-političkog stanja u kojem se nalazimo, ali i da trenutne događaje sagledam sa više strana i dobijem novu snagu i inspiraciju da nastavim dalje.
6. Uskoro ćete imati najveći samostalni koncert u Beogradu. Kako očekujete da će se „u hangaru je ljubav” iz pesme manifestovati u stvarni prostor?
Ivan: Nama su nastupi uvek kao neki praznik i ne možemo da dočekamo! Nastup u Hangaru je kruna svega sto smo do sada uradili i sigurno će se sve te emocije osetiti u sali. Spremili smo mnogo toga, potrudili smo se da ponudimo nešto skroz novo, tako da će i publici i nama biti zabavno i uzbudljivo. Ne sviramo često u Beogradu, tako da očekujemo ni manje ni više veče za pamćenje!
7. Do sada ste imali dosta nastupa širom Evrope. Kako objašnjavate da jezička prepreka ne utiče na atmosferu i energiju publike?
Ivan: Pričali smo dosta o tome unutar benda, i uvek se vratimo na jednu rečenicu koju nam je rekao jedan momak iz Lajdena posle nastupa: „Nemam pojma o čemu pevate, ali osećam svaku reč”.
Koliko god da smo umorni ili nismo raspoloženi kada se popnemo na binu to zaista sve nestane i sve se pretvori u energiju i emociju. Mi to ne možemo da sakrijemo i ljudi to stvarno osećaju i postaju deo nastupa. Interakcija sa ljudima je jedna od ključnih momenata kada sviramo uživo.
8. Komponovali ste muziku za predstavu „Otac” u Ateljeu 212, a uskoro ćete i za „Garderober” u JDP-u. Po čemu se taj rad razlikuje od vašeg dosadašnjeg stvaranja?
Ema Đonin: Razlikuje se u toliko što u kontinuitetu imamo povratnu informaciju o idejama i kompozicijama koje stvaramo. Uglavnom proces stvaranja muzike držimo neko vreme unutar benda i to ponekad rezultira stvarlačkom „blokadom”. Ovde je mnogo zabavno što reakcija pri svakom koraku ne izostaje i to nam puno pomaže i usmerava nas za dalji rad. Kada komponujemo uvek imamo neke slike i reference u glavi koje svoju inspiraciju crpe iz pozorišta, filmova, slikarstva, muzike. Međutim, ovde je izazov napraviti svoj mali muzički svet, koji treba da uspostavi način funkcionisanja unutar već jednog većeg pozorišnog sveta.
9. Motivi na novom albumu kreću se između želje i realnosti, zajednice i samoće, šume i grada, tame i svetla. Šta vas je ovo iskustvo naučilo o doživljaju stvarnog sveta?
Marko: Čini mi se da su mnogi motivi na drugom albumu deo nekih fragmenata, sećanja ili uspomena. Nisam siguran ni da bih ga mogao nazvati nekim životnim iskustvom ili znanjem. Pre su to opažaji i utisci koji su izlazili na površinu i alarmirali da bi baš oni, ti motivi, mogli da postanu deo pesme. Mislim da odluka da sreću smestimo među snove ipak nešto govori o našem doživljaju stvarnog sveta. Sreću u snovima osnažujemo i hranimo je kako bi nekad, kad bude spremna na to, izašla jača i dostupnija u naš stvarni svet. A do tada je lovimo u snovima kao Hari Poter skrivalicu.
