Hartefakt kuća predstavlja prostor za predstave o važnim društvenim temama kojima doprinosi intimnost kamernog prostora. Krajem prošle godine premijerno je izvedena predstava „Umetnost i novac”, švedske autorke i rediteljke Freje Halberg. Ona donosi priču o nemogućoj ljubavnoj vezi između umetnosti i kapitala. Predstava govori o dvama silama koje se i žele i preziru, filozofski i bolno istražuje zavisnost, performativnost i vrednost – ekonomsku, estetsku i emotivnu. Ulogu umetnosti tumači Milica Stefanović, te smo tom prilikom razgovarali sa njom kako o ovoj temi, tako i o drugim pozorišnim dešavanjima.
„Umetnost i novac” bavi se egzistencijalnim odnosom između umetnosti i kapitala. Kako si ti do sada gledala na ova dva paradoksalno neraskidiva termina?
Moj najveći nesporazum sa rediteljkom Frejom Halberg koji se desio na početku rada na ovoj predstavi bio je vezan za ugao gledanja na ovu zaista široku temu. Baš zato što je tako opšta imala sam osećaj da joj treba pristupiti specifično, iz istorijskog ili pak ličnog konteksta, ali u nekom uskom zadatom okviru. Vremenom smo i Vanja i ja shvatile da je Freja Halberg smišljeno vodila proces želeći da ove odgovore tražimo same, da se borimo za ono što je nama lično važno a vezano je za temu odnosa umetnosti i novca, povezujući nas dublje sa materijalom koji nam je u početku delovao opšte i konfuzno. To se tako završilo što sam ja stalno na probama branila ulogu novca, ukazujući na aspekt rada i nadoknade u oviru umetničkih poslova sa jedne strane, a sa druge strogo kritikujući bilo kakvu romantizaciju umetničkog rada kao nečega što je samo po sebi vredno.
U predstavi se ljubavni odnos gradi između dve sile koje ne govore istim jezikom. Kako si pronašla „jezik” svog lika?
Predstava je na kraju prikaz jednog paradoksalnog odnosa dva entiteta, osobe, ljubavnika (ko kako voli da učita) koji zaista ne postoje jedan bez drugoga. Situacija veoma slična poziciji glumaca-glumice na sceni. Scenski odnos ne postoji bez partnera, tako da sam ja svoju realnost u ovoj predstavi gradila samo kao reakciju na ono što kaže ili uradi moja partnerka. Lik ili ja na sceni postoji samo kroz odnos sa drugim likom; ovako opisano možda deluje obično, ali u doživljaju publike naša igra u predstavi deluje kao pokazna vežba slušanja, prisustva, partnerske igre.
Haljine Maje Mirković koje nosite nisu samo kostimi, već „arhitekture” i „prepreke“. Kako je taj fizički okvir uticao na igru? Da li se telo drugačije ponaša kada kostim postane sistem?
Kostimi u predstavi su lik za sebe. Oni su i kostimi i scenografija u isto vreme. Veoma jak fizički okvir, ali veoma promišljen u kvalitetu koji donosi našem prisustvu, odnosu i igri. Maja Mirković je jedna zaista izvrsna kostimografkinja, saradnica koja voli da kroz kostim ispriča svoj doživljaj neke teme, pri tom nikada ne podražavajući ili objašnjavajući nešto što je već očigledno. Doživljaj je raditi sa takvim ljudima.
Već više od 13 godina deliš scenu sa Jasnom Đuričić u duodrami „Prst”. Šta održava vašu dugotrajnost i kako se ona manifestuje svakim sledećim igranjem?
Dugotrajnost ove predstave dugujemo pre svega producentu koji je verovao da predstavu, nakon veće pauze treba obnoviti i ponovo igrati. Ona stilski pripada Hartefakt kući, a fenomenološki ona priča priču koja i dalje nalazi put do publike evo već više od deset godina. Imajući u vidu da je produciran od strane Hartefakta, vaninstituacionalog pozorišta, predstava „Prst” je jedan divan incident kome se ljudi vraćaju i nakon toliko godina od premijere. Jasna Đuričic i ja svako igranje tretiramo kao poligon koji iznova gradimo, preispitujemo, tu na metar od publike. Čuvamo našu igru i to koliko nam je bitna ova priča i malo je reći da sam srećna što ova predstava i dalje živi.
Koliku ulogu igra intimnost prostora Heartefact scene za tebe?
Odnos koji postoji između izvođača i publike u Hartefakt kući, salonskom stanu sa scenom u prostranoj dnevnoj sobi, nešto je što zaista mora da se doživi. Nekoga ova blizina plaši, meni je kao glumici bila nešto čemu se istinski ushićeno vraćam. Neposredna, živa komunikacija sa ljudima, intimni ton igre, nepretencioznost u samom susretu publike i glumaca je magija tog prostora. Velika je stvar što postoji takva scena u Beogradu i što je, uprkos raznim izazovima, uspela da oformi novu publiku koja joj se vraća.
Šta si naučila o kretanju radeći na i igrajući predstavu „Kretanje”?
Kako u ovoj predstavi imam specifičan zadatak da jedan monolog ispičam različitim grupama ljudi koje se smenjuju u određenom vremenskom intervalu, najveći dril je bio precizno zapamtiti unutrašnji ritam igre u veoma jasnom vremenskom okviru. Mimo toga, shvatila sam da ljudi nemaju tako veliki problem sa imverzivnim teatrom kako se možda čini, ukoliko on kontaktu sa publikom pristupa nežno, sa zadatkom da tu na licu mesta ispita koja je granica kontakta koja je određenoj osobi prihvatljiva.
Svoj glumački poziv dodatno si usavršavala kroz brojne radionice u inostranstvu. Šta te najviše uzbuđuje u vezi sa pozorištem?
Grupa ljudi. U pozorištu me i dalje uzbuđuje ista stvar – šta je jedna grupa različitih ljudi spremna da kreativno uradi, podeli i napravi. Radionice su mi uvek bile prostor da saznam kako neki autori i autorke koji nisu sa ovih prostora pristupaju pozorištu i da kroz rad sa njima izazovem samu sebe. Ponovo, u tamo nekoj nepoznatoj grupi ljudi. Možda će delovati nategnutno ali nameće mi se kao prirodan nastavak odgovora – pa zar nas i skorašnja dešavanja u našoj zemlji nisu uverila u snagu udruživanja, u snagu traženja zajedničkog prostora razumevanja, zajedničke borbe. Nadam se da smo bar malo bolje naučili da preispitujemo slušajući jedni druge, bez refleksnog isljučivanja, iako nam to geografski nije dato kao veština. Pozorište je za mene zato uvek bilo utočište jer mi je pokazuje i dokazuje da je grupa ljudi na istom zadatku vrlo moćna zajednica.
