Fascinantno je kako se naša čula u pozorištu istančajnije percipiraju kroz okolnosti u kojima se nalaze. Pritom, ne podrazumevajući samo auditivno-vizuelna, već i čulo mirisa. Na izvedbi predstave „Iskupljenje“ u Srpskom narodnom pozorištu već u samom početku smo mogli da osetimo miris piljevine koji se rasprostirao po sceni. Taj miris će nas pratiti sve do kraja predstave, pa čak i neko vreme nakon nje. Možda nećemo znati šta nam je ta piljevina značila, ali poznaćemo osećaj koji je ona mogle da izazove u nama - uznemirenost i neizvesnost. A kad smo kod uznemirenosti, pitanje je šta je to što nas danas iskreno uznemirava?
Ukoliko bismo se vodili čuvenom mišlju Lava Tolstoja da postoje samo dve vrste priča – „čovek odlazi na putovanje“ i „stranac dolazi u grad“, u delima Branimira Šćepanovića neretko se vešto provlači i jedno i drugo. Tema koja se provlači kroz sva njegova dela i koja ga je očigledno najviše fascinirala jeste odnos drugi prema pojedincu. U manje poznatom romanu „Iskupljenje“ okosnica radnje je kamiondžija koji dolazi u grad u kom zatiče vlastiti spomenik koji mu je podignut kao palom borcu i da meštani glorifikuju njegovu herojsku smrt u ratu. Pokušavajući da im objasni da je on zapravo tu, živ, nailazi na nerazumevanje, bes i linčovanje, jer je građanima vredniji mrtav heroj nego živ kamiondžija.
Reditelj Veljko Mićunović kreira predstavu kroz viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u okrutnom ogledalu društva čita njegov raspad ali istovremeno i obmanu sopstvenog postojanja. Služi se minimalističkom scenografijom, ako možemo da procenimo da je vođen parolom „manje je više“. Tu je svega par drvenih klupa, već pomenuta piljevina i ogromna drvena kutija koja će naposletku eskalirati ko Čehovljeva puška. Dramaturg Slobodan Obradović je retrospektivne i poetične sekvence iz romana zadržao u pripovedačkom tonu. Formirajući „komentarišući“ glas, od nas se faktički zahteva i očekuje da uključimo svoju imaginaciju, ukoliko smo spremni na to i stvorimo slike u glavi. Mićunović ima jedan interesantan pristup a to je da na neki način i u nekim momentima izmesti glumce iz svojih likova, a da istovremeno budu i prisutni u njima. Osim toga, vrlo često formira glasovni kanon, preklapanje i istovremeno izgovaranje replika.
Nakon skoro deset godina, Boris Isaković ponovo stupa na scenu Srpskog narodnog pozorišta i to je već jedan mali praznik u gledalištu. Duboko proniče u nit karaktera svog lika Grigorija Zidara, malog čoveka. Prosipa nam sve terete i preispitivanja pojedinca koji, da bi uopšte nastavio da postoji, oksimoronski, mora da se odrekne svog postojanja, ujedno svestan da kad čovek izgubi čast, izgubio je sve. Marko Marković je iznenađujuće dobar u svom tumačenju Stanojla, moglo bi se reći bipolarnog čoveka, potpuna kontrateža Isakovićevom Griši. Uravnoteženo gradi i menja svog vragolastog lika u zavisnosti od scena, podsećajući na Avet iz „Poslednjeg balkanskog vampira“. Marta Bereš tumači Sofiju, i baš kao što njeno ime znači, ona je mudra i uz to infantilna, velikodušna i plemenita u odnosu na ostale varošane Nehaja. Iako ima sporednu ulogu, Marko Savić je pametno iskoristio prostor i svojih pet minuta u efektnom i potresnom monologu. Nenad Pećinar i Jugoslav Krajnov su adekvatno upotpunili i zaokružili slojevite i neretko protivrečne Šćepanovićeve junake.
Nema potrebe tražiti aktuelnost i savremenost u ovoj predstavi, jer ona sama po sebi dovoljno demistifikuje obmane svih sistema izrazito reflektovane u našoj stvarnosti. Govori se o velikoj prevari istorije, njenom prekrajanju, negovanju higijene nesećanja i kulture zaborava i (ne)važnosti istine. U jednom momentu predstave mi kao publika postajemo porota i svedoci i posredstvom neprobijanja četvrtog zida i neizaska iz zone komfora zapravo odlučujemo o sudbini našeg protagoniste. Bilo bi zanimljivo kako bi se dalje odvijao tok predstave da je neko reagovao, da je neko nešto rekao, da nismo bili u ulozi efekta posmatrača. Griša će nam u jednom trenu reći: „Čujemo li se drugovi ili smo potpuno zanemeli?” I mi ni na to nećemo ništa reći.
Foto: Marija Erdelji
