Narodi kojima je sve na dohvat ruke, penju se pravo u visinu i tu i ostanu, ne previše visoko, ali dovoljno iznad da uhvate neku malu sreću. A izabrani narodi se penju tako što silaze; to je naša sudbina. Da silazimo duboko, još dublje, nisko, još niže, dok ne probijemo samo dno, pa nastavimo dalje, na drugu stranu, ali tamo je to, onda, sve više i više i gore, još gore, dok ne izbijemo kroz zemlju i izlijemo se kao gejzir, moćan i nepresušan i obnovimo svet koji izumire. Naše nisko je naše visoko i to znamo samo mi. Mi smo, kroz istoriju, više živeli u mraku, nego na svetlosti. Mrak je naše prirodno stanište. Ali zato, kad izađemo, posle 500 godina, željni „sunca i mleka i bele jutarnje rose”, sijamo među narodima tako da svi vide ko smo i koliki smo.
Kokan Mladenović, kao renomirano ime u našem pozorišnom miljeu, visoko je podigao kriterijume na pijedestalu, ali ne može se očekivati da sve uvek bude perfektno, i to je potpuno u redu. Izlišno je i pogrešno predstavu „Bila jednom jedna zemlja” porediti sa romanom ili filmom, ali zar postoji išta drugo na svetu osim poređenja? Tako da, ukoliko se neko nada da je predstava na tragu čuvenog Kusturičinog filma, bolje je da svoja očekivanja ostavi ispred praga pozorišne sale. Prvenstveno, Mladenović se u svojim predstavama distancira od toga šta je pisac hteo da kaže i stvara autentičnu i autorsku predstavu polazeći od ličnih shvatanja. U ovoj predstavi uočavamo i likove iz drugih Kovačevićevih drama među kojima su: „Maratonci trče počasni krug”, „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti”, „Ko to tamo peva” i još poneke, što bi, može se reći, na neki način činilo omaž Dušanu Kovačeviću.
Ukoliko je rediteljska namera bila da stvori klaustrofobičnu klimu i tamnu atmosferu postavljanjem predstave na Kamernu scenu Srpskog narodnog pozorišta, u tome je defakto uspeo. Adekvatno upotrebljen i potpuno iskorišćen čitav ambijent sale postavljanjem lifta i kretanjem glumaca po prostoru iznad scene i proscenijuma. Tu susrećemo „nebeski narod” – besne, bolesne, buđave, bremene, u dronjcima, koji gledaju sunce kroz rešetke kao dalek san. Rat je za njih peto godišnje doba. Vekovi prolaze a oni i dalje ne znaju kojim putem da krenu, jer ptica rođena u kavezu misli da je letenje bolest. „Izbor postoji” okačen na zidu i njihovim slučajnim ili pak namernim rušenjem i otpadanjem slova u toku predstave podstiče nas da se zapitamo da li možemo sa sigurnošću da tvrdimo da izbor postoji. Podzemlje tih ljudi kreirano je od crnih gajbica u obliku platforme. Oni kopaju tu zemlju pod zemljom kašikama koje manifestuju glad i siromaštvo, ali i mukotrpan posao. Sloboda će za njih biti eureka, ali samo na usisivaču marke „Sloboda Čačak”.
Postoji mogućnost da ukoliko neko nije upoznat sa samim romanom ili filmom neće uspeti baš najbolje da isprati priču s obzirom na to da i sama predstava nije narativno fluidna. Razlog tome može biti kombinacija sa fragmentima drugih drama. Uzevši za primer scene sa Topalovićkama (Tijana Maksimović, Jelena Antonijević i Ivana Pančić Dobrodolac) predstava je mogla da diše i bez njih i ne bi ništa (po)remetila. Degutantno je i neprikladno uvođenje pevačice (Mia Simonović) iz razloga što je sam taj deo jednostavan, nekoherentan i ne korespondira u skladu sa ostatkom predstave. Sa druge strane, Aleksandra Pleskonjić kao spremačica, njen lik je pomalo nejasan, ali mogla bi predstavljati hroničarku pozorišta, i glumica je svoja ulogu temeljno i predano uradila, a ne odradila, kao i svaku do sada. Razumljivo je da akteri šapuću zbog same prirode mesta radnje, ali to se odražava na scenski govor koji je u par navrata nerazgovetan i nečujan. Ono što je neminovno primetno jeste nedostatak muzike. Izostaje muzika Irene Popović Dragović, koja je često sarađivala sa Mladenovićem, a očigledno je da bi njena kompozicija nadomestila i doprinela emotivnom naboju predstave tamo gde naracija ne može.
Marko Marković igra sebe. Ne sebe, nego se i njegov lik zove Marko i on se trudi i pokušava da nam u toj kapitalnoj roli prenese karakter jednog podlog zlikovca i manipulatora koji drži konce života svih ljudi u svojim rukama i upravlja njima kao marionetama, od 20 godina krade im pet. U tome delimično uspeva. Marka čujemo iz off-a dok izgovara vesti uz zvuke sirena i šansona kombinujući glas dikcijski i retorički. Tu je i Milovan Filipović u ulozi Crnog i njihov odnos je veoma interesantan. Iz njega može da se preispita šta uopšte znači pojam kumstva. Ispostaviće se da tradicionalno poimanje kumstva kao duhovnog srodstva i svetinje nije baš tako i nešto što je bilo Nojeva barka vrlo brzo može da postane varka. Radoja Čupića uvek je divno gledati u pozorištu. Kao hroničar vremena svedoči o tome da naše carstvo nije u prostoru, nego u vremenu. Zajedno sa Pleskonjićkom predstavlja jedan bastion i svetli primer teatra i simbol za profesionalnost i etičnost u pozorištu. Ne postoji predstava u kojoj su bili loši ili nedosledni visini zadatka i to ih čini sakralnim umetnicima. Valja spomenuti i Aljošu Đidića koji je svoju sporednu ulogu veoma lepo izgradio i predao joj se, uz sviranje nekoliko instrumenata; kao i Jugoslav Krajnov koji je potpuno drugačiji od onog uobičajenog na šta smo navikli od njega. Krajnov uspostavlja mnogo veću konekciju sa zecom, papagajem ili piletom na sceni nego li sa kolegama, što je i donekle poenta njegovog lika. Bojana Milanović iznova nam donosi neku novu energiju, što je evidentno čini jednom od najboljih glumica ovog ansambla. Branislav Jerković fizički je podesan za uloge Nemca i Amerikanca. Tu su i Marta Bereš, Peđa Marjanović, Anđela Pećinar, svako korektan i posvećen svojoj ulozi koliko za nju ima prostora, uz podršku starijih kolega Gordane Đurđević Dimić, Nenada Pećinara, Dušana Jakišića i Aleksandra Gajina. Naposletku glumci izlaze – oni bolji iz likova, a slabiji iz kostima.
Kakva god bila predstava, na kraju uvek dobije aplauz. Ali šta nama ostaje u publici kada se svetla upale i ustanemo sa svojih sedišta i izađemo na vrata na koja smo dva sata pre toga ušli. Hoćemo li otići potpuno isti kakvi smo i došli ili će ono čemu smo neko vreme svedočili da nas trgne i, koliko god to izlišno zvučalo, promeni. Hoćemo li postaviti sebi pitanje šta je za nas podzemlje i u kakvom se mi to ambisu nalazimo? Ko to drži konce naše sudbine i zbog čega smo nemoćni da bilo šta preduzmemo povodom toga? Zašto za zemlju na kojoj se nalazimo naposletku možemo samo reći da je ona jednom bila? I što se ponavlja u jednoj drugoj Mladenovićevoj predstavi mantra „laka zemlja”, ali ova nije. Jesmo li postavili sebi prava pitanja ako na ista nemamo odgovore? Neko će izaći sa pitanjima, a neko će samo biti svestan da je gledao predstavu. I to je potpuno u redu.
Foto: Marija Erdelji
