„Potrebne su nove forme! Nove forme su potrebne, a ako ih nema – onda ništa ne treba.” Ovom rečenicom Trepljev u „Galebu” kritikuje uštogljene, zastarele i konvencionalne dramske forme svog vremena i ističe da umetnost mora stalno da se menja i traži novi jezik. U Čehovljevo vreme „onda ništa” je značilo umetničku smrt i dosadu. Danas, ako se ne stvore nove forme, kazna za to je irelevantnost. Ako pozorište danas opstaje na pasivnom posmatranju teksta sa bezbedne udaljenosti, za savremenu publiku dešava se – „onda ništa”.
Nušićev predgovor „Sumnjivom licu” pruža najznačajniji uvid u nastanak i kontekst. Komad je napisan 1887. ili 1888. i umnogome podseća na „Revizora”. Na originalnom rukopisu čak je stajalo „gogoljijada u dva čina”. Doba o kojem je autor pisao predstavljalo je period krajem 70-ih i početkom 80-ih gde se „borba vodila na svim linijama i na svim frontovima, i u politici i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svim onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednog društva karakterišu.” Nušić u predgovoru takođe i navodi da se „prošlost držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledu i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta. (…) Politika naročito imala je jedan epidemični karakter, i to karakter epidemije kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku”.
Nakon više od tri i po decenije povlačenja po fiokama, „Sumnjivo lice” je svoju praizvedbu imalo 1923. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Do kraja XX veka je imalo još tri postavke, da bi u sledećem milenijumu imalo još dve, zaključno sa skorašnjom premijerom u režiji Nikole Bundala. Čuveni komad prošao je dugu, trnovitu istoriju odbijanja, cenzure i preživljavanja u susretima sa različitim upravnicima pozorišta. Dakako, Nušićev tekst ne skuplja više prašinu u fioci, štaviše, transparentan je i veoma nadohvat ruke. Vrlo dobro nam je poznato kako su njegovi pregovori sa postavljanjem komada prolazili; pa ipak, bilo bi veoma zanimljivo kada bismo imali mogućnost i uvid u razgovor reditelja Bundala i aktuelnog upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.
I Bundalovo „Sumnjivo lice” se prema piščevim instrukcijama zbiva „u doba naših očeva, u jednoj pograničnoj palanci”. Na središtu scene postavljena je improzovana kuća, koja više nalikuje na staju, multifunkcionalno rotirajuća. U levom uglu je golo drvo okruženo panjevima, a u desnom kazan za rakiju (scenografija Dragane Purković Macan). U istom maniru su i kostimi glumaca, živopisno epohalni i raskošni i u skladu sa karakterom likova (kostimi Marije Marković Milojev). Muzika (Petar Topalović) u velikoj meri disonantno pokriva scene u predstavi. Čitava postavka je vizuelno realistična, bez ikakve inovativnosti i osavremenjivanja, gotovo da se stiče utisak kao da prisustvujemo praizvedbi.
Reditelj svoje likove postavlja kroz komediju karaktera. Glumci su uigrani, scene se odvijaju kroz česte skečeve i gegove, pa čak i kroz poneki slapstik. Povremeno su u brzini izgovaranja replika često nerazgovetni. U glavnoj roli Jerotija Pantića je Igor Đorđević koji je za građenje svog lika neretko uzimao primese likova iz drugih predstava u kojima igra. Na sceni jeste dominantan, ali je i lider u odnosu sa kolegama, dopuštajući da se svako izrazi. Anastasia Mandić je našla načine da svoj lik Anđe interpretira svojevrsno i teatralno, dok je Vaja Dujović kao infantilna Marica, očigledno zbog svojstva samog lika, ostala pomalo nezapažena. Jerotijev klan poltrona i lucidnih provincijalaca čine Žika (Jovan Jovanović), Milisav (Danilo Lončarević), Aleksa Žunjić (Vučić Perović), Vića (Marko Todorović) i gazda Miladin (Nemanja Stamatović). Oni jesu pred sobom imali ozbiljne i zahtevne glumačke zadatke da predstave karikaturalne likove i u tome jesu dosledni; ali njihova pojava ostaje nezadovoljena dubljim tumačenjem. Jedini koji odstupa od ove skupine jeste Đoka (Andrej Nježič) koji je realističan i naposletku tragičan lik. Osim gotovo celokupne verodostojnosti tekstu, reditelj je odlučio da jedino kraju pristupi drugačije i učini ga, na neki način, defetistički.
Pred praizvedbu 1923. Nušić je rekao da je „’Sumnjivo lice’ možda izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj hroničarski karakter”, uz to dodajući da „ako, ipak, u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst – to je samo dokaz da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila”. Problem nije u tome što Nušićevo, mnogo puta izrabljivano, „Sumnjivo lice”, nema više šta da kaže, već u tome što njegove nove postavke uglavnom nemaju šta novo da kažu o njemu. Mnogo puta do sada smo videli birokratiju, korupciju, zloupotrebu moći i problem je ako predstava ostane na nivou prepoznavanja tih podudarnosti, bez jasnijeg autorskog stava koji bi tekstu dao novo scensko značenje. Ukoliko napravimo elipsu i vratimo se na sam početak teksta i razlog zbog kojeg uvodimo Čehova – ako nam predstava samo potvrđuje da je Nušić bio u pravu, a ne nudi drugačiji pogled na njegov tekst, nama, savremenim pozorišnim gledaocima, dešava se – „onda ništa”.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
