Priveli smo ne tako slavnu sezonu kraju. Imajući u vidu da je odigrano znatno manje premijera nego prethodnih sezona, a u pojedinim pozorištima rad umetnika je bio značajno otežan, predstave koje smo imali priliku da gledamo ne možemo svrstati među loša i osrednja ostvarenja, iako je i bilo takvih. Čini se da su uprkos svim okolnostima koje su obeležile rad pozorišnih institucija i festivala, umetnici koji su stvarali određene predstave uspeli da „izvuku” sezonu i donekle sačuvaju umetnički kvalitet iste.
Najbolja predstava po oceni publike na našem portalu je „Bez buke od dva do šest”, nastala po tekstu Sofije Dimitrijević, a u režiji Tare Mitrović. U intimnom prostoru Hartefakt kuće, ova predstava nenametljivo je stvorila svoj pozorišni put, otvarajući publici unutrašnji svet Mirjane, žene zarobljene u sopstvenim uverenjima, čiji se ideali ruše nakon susreta sa mladom i promiskuitetnom Lanom. Nakon tog sloma nastupa i oslobađanje, a Anita Mančić u građenju Mirjane je povremeno krhka, snažna, a zatim i razigrana i troma, oslikavajući na licu i telu sve ono što njen lik proživljava.
Druga predstava sa najviše glasova je „Ako pčele nestanu sa lica zemlje” Malog pozorišta „Duško Radović“, čiju režiju potpisuje Anja Suša. Ova predstava nam je donela savremeno očitavanje dela „Omladina bez boga“, stavljajući nas u kontekst sadašnjice i suočavajući nas sa pitanjem školstva, obrazovanja, kao i položajem i ulogom nastavnika u odnosu na učenike i obrnuto. Ujedno, ona pokazuje kako i na koji način se danas treba obraćati mladima, razumeti njihove potrebe, borbe i slabosti.
„Božji ljudi” u Narodnom pozorištu u Beogradu odigrani su pred sam kraj sezone i zauzeli su treće mesto. Ova predstava je nastala prema proznom delu Bore Stankovića, a u ražiji Juga Đorđevića. Kroz savremene pozorišne alate pripoveda se o ljudima koji su skrajnuti iz društva, a ipak njegov neizostavni deo, donoseći ih istovremeno živopisno i simbolično. Koristeći scenski prostor kao aktivnog učesnika u pripovedanju, predstava potvrđuje da savremena pozorišna estetika može otvoriti nove mogućnosti čitanja bilo kog klasičnog dela.
Sve tri predstave povezuje ista nit, iako su različite po svom senzibilitetu – dobra, precizna i savremena režija, zatim temeljita dramatizacija (Tijana Grumić – „Ako pčele nestanu sa lica zemlje”, Đorđe Kostić – „Božji ljudi” i Sofija Dimitrijević – „Bez buke od dva do šest”), koja zahteva istančan pristup prostoru igre, ali i savremeno poimanje književnih i dramskih predložaka. Tu su i teme koje pokazuju da pozorište ne mora da se drži ustaljenog kanona kako bi uspostavilo dijalog sa publikom i govorilo o savremenom trenutku.
Najvažnija odlika sve tri predstave jeste glumačka podela. Snažna i okupirajuća kolektivna igra ansambla Malog pozorišta „Duško Radović”, predvođena Milošem Timotijevićem, konstruisala je predstavu „Ako pčele nestanu sa lica zemlje” do nivoa izuzetne preciznosti i kolektivne snage koja se pretače u jedinstven scenski jezik. Dijalozi Anite Mančić i Ive Milanović u predstavi „Bez buke od dva do šest” otvaraju prostor iskrene glumačke razmene, u kojoj su reči i telesnost podjednako uverljive. Njihovo međusobno poverenje, koje i publiku prožima, postaje i jedan od ključnih temelja predstave. Požrtvovana igra, koja se rasplinjuje na sceni, ali i van nje, prisutna je u „Božjim ljudima” zahvaljujući Jeleni Blagojević, Aleksandru Vučkoviću, Ivi Milanović, Vanji Ejdus, Nedimu Neziroviću i Novaku Raduloviću. Upravo ta međusobna povezanost i poverenje koje glumci grade na sceni predstavi daju dodatni umetnički sloj.
Treba pomenuti i tri predstave koje su se našle na našoj listi, a publika ih je prisvojila kao omiljene: „Traka” Radionice Integracije, „Zašto se smeje” Narodnog pozorišta Sombor i „Korporativna bajka” Ateljea 212. Sve tri predstave pronašle su put do publike upravo kroz teme kojima se bave. Svaka iz drugačije perspektive pristupa savremenom trenutku i ne dopušta publici da ostane ravnodušna, već je poziva na promišljanje i preispitivanje.
Ovu sezonu obeležile su i velike ansambl predstave, koje su bez sumnje punile gledališta i za koje se tražila karta više. Ipak, u našem izboru prednost smo dali predstavama koje se ne oslanjaju na spektakl, niti na očekivanja publike, već na intimnost, precizno promišljen autorski postupak i snagu glumačke igre. Upravo takve predstave, nenametljivo ostavljaju najdublji trag i zbog toga su deo našeg i vašeg izbora.
Sledeće sezone imaćemo čemu da se vratimo i ponovo šta da gledamo. Posvetićemo se predstavama koje su nepretenciozno ušle u pozorišni život i dopustile publici da se sa njima istinski poveže. One nas podsećaju da umetnost ne mora biti velika, pompezna ili opterećena očekivanjima da bi bila istinski vredna, voljena i upamćena. Novu sezonu dočekujemo sa dozom opreza, svesni izazova i stanja u kojem se domaće pozorište nalazi danas, ali i sa neizbežnom radoznalošću. Kakva će ona biti, moći ćemo da govorimo tek kada se suočimo sa novim predstavama.
