U Beogradskom dramskom pozorištu premijerno će 29. avgusta na letnjoj sceni biti odigrana predstava „Žena veže rep” u režiji Maše Pavlović. Nastala je iz potrebe da se govori o brutalnim ubistvima Mahse Amini i Hadis Najafi u Iranu, ali i o otporu koji je nakon njih prerastao u pokret. Žene su vezivanjem kose postale simbol otpora sistemu. Ovo je neverbalna predstava koja se ne bavi prostorom već odnosu prema ženama u patrijarhalnim društvima.
O simbolici predstave, procesu njenog nastanka i svemu što nam ona otvara i pruža razgovarali smo sa glumicom Natalijom Stepanović. Osvrnuli smo se i na njen dosadašnji rad, predstave i uloge koje stvara u pozorištu, ali i na ono mesto slobode koje se negde između nje i pozorišta neprestano prepliće.
Kada nastaje potreba da se ovaj događaj pretoči u pozorišnu priču?
Taj tekst Marije Rakočević pobedio je na Hartefaktovom konkursu za najbolji savremeni dramski tekst, onda se javila i potreba da se to negde postavi. To je jako specifičan tekst, jer nije napisan u dijalozima, scenama i činovima, nije klasičan dramski tekst, više je kao neka poema, pisan je u stihovima. Tema je veoma aktuelna, direktno je inspirisana pomenutim događajem, a nakon toga je došlo povezivanje sa ovim podnebljem, tako da smo mi na kolektivnom nivou došli do prepoznavanja. Naročito što broj femicida na godišnjem nivou ovde raste, a ponovo svi znamo da se ne utiče da se to smanji. Otud ta potreba da se ovaj tekst napiše, a onda da se postavi i da se scenski prikaže.
U predstavi spajate Balkan i Iran. Na prvi pogled udaljeni prostori, istorijski i kulturno različiti, ali što im se više približavamo, otvaraju se sličnosti, posebno kada govorimo o patrijarhatu i položaju žene. Šta je za vas umetnike značilo to traganje i prepoznavanje?
Široko polje istraživanja koje nudi sam tekst, a i tema, zapravo je mač sa dve oštrice, pošto može lako da se ode u generalizaciju, a onda tema može da izgubi na značaju i zbog toga smo morali da pažljivo biramo sredstva. Kroz proces smo dosta pričali šta zapravo želimo u predstavi da ispričamo: da li je to priča o jednoj ženi, o ženi iz Irana ili ženi sa Balkana, ili da pričamo priču o više žena ili generalno o ženama. Na kraju smo odlučili da to nije priča o jednoj ženi, već da je taj događaj u Iranu bio zapravo povod za sve ostale priče. Tu je i Balkan kao podnablje gde se neguju patrijarhalni običaji, razmišljanja i stavovi i to smo shvatali kroz sam proces. Neke pojave u društvu ja lično nisam doživljavala kao patrijarhalne, već mi je to bilo normalizovano i svakodnevno, ali otkad sam u ovom procesu, kroz rad su mi se izoštrila čula. Na kraju kroz brojne primere što u porodici, što u okruženju, imali smo veliku „inspiraciju” za to stvaranje ove predstave.
Kroz trinaest slika predstava prati različite faze odrastanja i sazrevanja žene u patrijarhalnom društvu. Kako je tekao proces nastajanja predstave imajući u vidu da je jednim delom i dokumentarna?
Mi smo se kroz proces fokusirali na zajedničko pronalaženje suštine ovog komada. Kroz sam tekst nismo imali jasne scene i događaje u scenama, već smo kroz lične primere i primere iz okoline stvarali taj jedan intiman prostor kroz koji smo svi zajedno prolazili. Rad je podrazumevao brojne improvizacije kako bismo došli do zajedničkih iskustava, koja su ili traumatska, ili su nam normalizovana još iz detinjstva. Tako smo svih tih trinaest slika, odnosno faza, gradili kroz improvizaciju, tražili sredstva kojim ćemo prikazati određene scene odrastanja i stasavanja jedne žene, a neverbalni teatar nam je dao jedno široko polje u kom od komičnih scena, pantomime možemo preći na potpuni minimalizam i jednostavnost. To istraživanje i improvizacije su nam zapravo i najvažniji deo procesa. Na početku predstave tema je „lakša” jer se bavi detinjstvom, u odnosu na kraj koji je zapravo tragičan. U početku su glumačka i scenska sredstva složena, a zatim na kraju postaje sve svedenije, birana su pažljivije, kako bi se na taj tačan način pristupilo temi.
Koliko je sama ideja različitih pokreta za borbu protiv nasilja na ženama bila važna u građenju predstave i šta je za vas značilo preneti njegovu energiju na scenu?
Mislim da je na tome bio fokus u fazi rada pre nego što su počele glumačke probe. Mi smo posle fokusirali na lična iskustva. Poslednja scena u predstavi se bavi određenim pokretom, kada se odlučuje da je borba rešenje. Na kraju dolazi do revolta, do odluke da se takvi tokovi nasilja zaustave i da se napokon nešto promeni.
Foto: Predstava „Dora ili Ko će da prošiva prsluke”; Bitef teatar
Ako se osvrnemo na proteste u Srbiji, tu je predstava „Dora ili Ko će da prošiva prsluke”. Na koji način je ova predstava umetnički promenila i oblikovala tvoj pogled na pozorište? Šta zapravo pozorište može, a retko kad od njega dobijamo?
Ta predstava je mnogo toga promenila u meni kao glumici, u meni kao umetniku i u ličnom doživljaju umetnosti i pozorišta. Generalno ne volim kad ljudi govore da nema dobrih predstava. Pozorište jeste skrajnuto, u pozorište je ušla hiperprodukcija, nema dovoljno dobrih predstava, ali ima dobrih. Ne doživi se svaki put katarza, iako je ona bitna i kad igraš i kad gledaš. Dora mi je rešila dilemu: da li predstava može uvek da te dirne na isti način? Svaki put kad igram ovu predstavu doživim potpunu katarzu. Igrali smo je u Beču na festivalu i u razgovoru sa kolegama shvatila sam da delimo isto osećanje. Igrali smo je pet dana zaredom i svih pet dana me je dokrajčila. Ova predstava mi je otkrila da, ako nam je svima stalo da ispričamo neku priču, onda je i katarza uvek moguća. Mislim da je za svaku temu važno da svaki glumac nađe šta je njemu tu najvažnije, sa čim se identifikuje, da bi predstava mogla da doživi svoj vrhunac. U profesionalnom smislu ta predstava mi je otkrila moj senzibilitet, nešto za čim sam tragala, neka moja glumačka sredstva koja sam otkrivala tokom studija, ali do „Dore” još nisam imala priliku i da ih ostvarim i istražim i na sceni doživim.
U „Korporativnoj bajci” igraš lik koji je deo jednog velikog sistema, koji ga oblikuje, a zatim i eksploatiše. Šta ti je bilo najvažnije da kroz njegovu telesnost i unutrašnju napetost preneseš publici?
Likovi u toj predstavi mogu da se posmatraju kao likovi ili kao tipovi, odnosno prototip ili predstavnici nekih društvenih grupa. Što se tiče mog lika Uplašene, najviše sam se fokusirala na to ko je ona? Smatram da mnogo ljudi u ovom sistemu nešto čini ili ne čini iz straha. Mislim da se strah toliko različito manifestuje kod ljudi, neko može da bude izuzetno nasmejan i vedar, a da je preplavljen strahom, s druge strane neko može da bude izuzetno agresivan, neko može da se povuče u sebe. Strah onda postaje kolektivan. Kroz rad sa Veljkom Mićunovićem i Slobodanom Obradovićem, fokusirala sam se na to da u njoj postoji strah koji je parališe, a kad god da dođe do bilo kakve diskusije ili otvaranja nezgodnih tema o poslu, u njoj se stvara mehanizam odbrane da ne želi da priča o tome. Tu je na primer pogled koji beži od suočavanja sa problemom. Strah u njoj je toliko jak da nema kapaciteta da se suoči sa njim, on je onda telesno parališe. Takve osobe često smatraju da ne postoji rešenje, već da je jedino rešenje pristajanje na takav sistem i na takav život uopšte.
Vratiću se na jedan intervju koji si dala pre pet godina. Tvoja izjava je glasila: „Imam cilj da vratim Sonju Savić na našu scenu”. Da li si i dalje u tom procesu i kako danas posmatraš njen lik u okviru umetnosti koju stvaraš?
Jako mi je drago što me ovo pitaš, ne sećam se te rečenice, ali naravno i dalje u meni traje moja ljubav prema njenom umetničkom radu. I danas bih svakako izgovorila tu rečenicu, doduše možda bih je malo precizirala. Meni je Sonja bila smernica i vodilja u periodu srednje škole kada sam odlučila da ću izaći na prijemni ispit. Posmatrajući naš posao shvatala sam koliko on može da bude plemenit i dubok, da može veoma važne poruke da šalje, a ponovo smatram da se izuzetno lako prelazi ta granica, kad gluma postaje posao u kom se uživa. Odjednom se od našeg posla stvara lifestyle, što ne bih volela meni da se desi. Želim da gluma ostane moj poziv, da se bavim njime najposvećenije moguće. Upravo taj Sonjin odnos prema pozivu koji sam otkrivala slušajući njene intervjue, čitajući teksotve o njoj i slušajući kolege kako govore o njoj, doživljavam kao veoma blizak. Deluje mi kao da je bila izvan očekivanja društva o tome kako bi jedna glumica trebalo da izgleda, ponaša se i postoji. Bila je svoja, spontana i slobodna u svemu tome. Deluje mi da će zbog toga zauvek biti neka moja smernica.
Foto: Predstava „Čista kuća”; Atelje 212
Spominjala si više puta da kroz pozorište tražiš i istražuješ slobodu. Da li i dalje crpiš slobodu iz stvaranja i da li sama sebi stvaraš taj prostor koji je samo tvoj, autentičan i slobodan?
Gluma i pozorište su za mene prostor slobode, upravo zato što kroz svaki proces i svaku predstavu u kojoj igram stalno nešto novo učim. Učim iz tekstova kojim se bavim, iz likova koje istražujem i iz samog procesa rada. U tom smislu, baviti se pozorištem za mene je privilegija. Zbog toga smatram da je pozorište moj prostor slobode, jer nemam fiksan posao, nego konstantno nešto učim i shvatam. Rekla bih da u pozorištu zapravo stalno nešto shvataš. Slobodu doživljavam i kroz sopstveni izraz, kada igram neku predstavu. Često posle lošeg perioda u životu ili samo jednog lošeg dana, kad odigram neku predstavu, one me izmesti i oraspoloži. Izgovorim neke repilike i tek tad, kao da ih prvi put čujem, promišljam o tome i vratim se u kolosek. Dođem do određenih saznanja kad čujem partnera na sceni i prepoznam neki važan trenutak koji do tada nisam primetila. Svaki put u meni se desi nešto drugačije.
