Predstava „Istina” po tekstu Florijana Zelera, a u režiji Damjana Kecojevića, nedavno je imala premijeru na sceni Bitef teatra. U pitanju je komad koji kroz niz komičnih scena otvara pitanja istine, iskrenosti i ličnih perspektiva u odnosima koje gradimo. Sa Milicom Trifunović, koja tumači lik Alise, razgovarali smo o mešavini humora i neprijatnosti koje ovaj komad donosi publici, kao i o tome kako je gradila i branila svoj lik na ivici između istine i laži.
U kontekstu Zelerovog komada, istina se postavlja ne kao apsolutna, već kao stvar perspektive. U kojoj meri kao glumica veruješ da moraš da odbraniš „istinu” svog lika?
U Zelerovom komadu „Istina” laž i prećutkivanja su dominantni deo drame. Zatim odluka da se nešto izgovori, a posledice izgovorenog dovode do preokreta, i glavnog lika te drame ubacuju u potpuni emocionalni haos. U procesu uvek tragam za tačnom radnjom iz koje dolazi i emocija, i na taj način branim stavove lika kog tumačim. Alisa, uloga koju igram u predstavi „Istina”, želi da kaže istinu da se oslobodi griže savesti. Alisa, kao i ostali likovi u drami, svoje dileme, laži i prećutkivanja istinski brani. „Jer nema ništa stvarnije od istine”. Može se i istinito lagati.
U toj zoni između istine, poluistine i laži, gde si tražila uporište za svoj lik?
U sve tri zone! Bilo je neophodno praviti jasne odluke kada se laže, kada se pravi odluka da se sa tim prestane, kada se beži od suočavanja. Menjanjem taktika, da bi se došlo do cilja. Samo je bilo pitanje šta i koliko otkrivamo publici. Zato je, čini mi se po dosadašnjim reakcijama, publici jako uzbudljivo da prati priču.
Da li te je rad na ovoj predstavi naterao da preispitaš sopstveni odnos prema istini?
Život me navodi da to preispitujem svaki dan. Istina je pitanje perspektive i nije uvek poželjna. Istina je da ponekad prećutim nešto, istina je da odložim… Ali, sve to je moja istina. Pitanje istine je kompleksno, na kraju krajeva, to je filozofsko pitanje. Gotovo oko svih stvari možemo imati drugačiji stav.
Koliko je komedija zahtevnija kada se bavi bolnim temama poput neverstva i izdaje? Gde pronalaziš meru između humora i neprijatnosti?
Pisac Florijan Zeler je jako dobro i sa puno obrta napisao komad. Sedam duo scena, gde bi svaka scena mogla da bude predstava za sebe. Već sam komad, tako dobro skrojen, fantastično je polje za igru. U toku jednog dana, sam život nam nametne nekoliko žanrova. Ne znam da li je komedija zahtevnija ako se bavi bolnim temama, isto pristupam i ulogama kojima je problem, na primer: „Koliko jesti tog dana”, ako je to najveći problem lika koji tumačim. A mera između humora i neprijatnosti zavisi od teme, u ovom komadu je to odlično povezano. Neophodno je da se bavimo neprijatnim ili manje prijatnim temama, to su izazovi! Često sa neke distance shvatimo koliko je neka reakcija bila prenaglašena ili čudna, a meni je baš to uzbudljivo da vidim na sceni. Dopuštam sebi i svojim ulogama da nam bude i smešno i neprijatno.
Ova predstava se bavi neverstvom, ali i svakodnevnim sitnim obmanama. Da li misliš da publika u tim „malim lažima” lakše dozvoli sebi da se prepozna nego u „krupnim” izdajama?
Ne znam, zavisi šta je za koga mala laž. I kako se to sa scene plasira, i koliko je neko sposoban da sagleda sebe. Kada je nešto dobro urađeno, a gledala sam dosta takvih predstava, nepogrešivo je reakcija ljudi gotovo unisona. Mala laž ili krupna izdaja, postaje tema o kojoj nastavljamo svi da razmišljamo. Kada je nešto dobro, organizam sam reaguje!
Koliko su današnji odnosi zasnovani na prećutnim dogovorima i neizgovorenim pravilima, a ne na potpunoj iskrenosti?
To je baš individualno. A potpuna iskrenost je, čini mi se, nemoguća. Biti iskren po svaku cenu zapravo je dosta surovo. A, opet, to je samo nečija iskrenost, ne nužno istina, objektivna i sa dobrom namerom. Nekada je „bela” laž blagorodnija od puke istine. Ili odgođena istina. Zavisi o kakvim odnosima pričamo, kakvog smo karaktera, koliko smo bliski sa ljudima sa kojima odlučujemo da ćutimo ili pričamo o svemu. Ako su odnosi bazirani samo na prećutkivanju, rast takvog odnosa nije moguć. Namere su bitne.
Postoje li stvari koje danas, u svetu oko sebe, doživljavaš kao apsolutnu istinu, nepodložnu manipulaciji?
Pitanje je da li apsolutna istina postoji? Naravno, jedan i jedan su dva. Ali, ako govorimo o temama kao što su ljubav, moral, postojanje… Svaka istina može biti relativna. Imamo hiljade dokaza da nešto što smo mislili da je istina i učeni smo da je tako, sada se ispostavlja kao laž ili nedovoljno dokazana istina. U svetu u kom živimo, a koji je sve haotičniji i mračniji, i u moru informacija, svaka vest je podložna proveri. Tako da ono što osećam i vidim za mene je istina. A to je ljubav koju pružam i dobijam od bližnjih.
Ako bi svela ovu predstavu na jedno pitanje koje postavlja publici, kako bi ono glasilo?
Kome verujemo i da li možemo da verujemo sami sebi?
