Na groblju, nekada davno, u nekom prošlom vremenu, negde na jugu, sasvim nevažno gde, vrveo je život onih koji su se tu našli. Među mrtvima, oko grobova, naročito za vreme zadušnica, obigravali su prosjaci, pijanice, lutalice, besposličari, u dronjcima, u teškom zadahu, još težem koraku, ali živih očiju, nemirnih i oštrih uprkos bedi koja ih u stopu prati. Zadušnice su bile kao neka vrsta praznika – za žive i mrtve.
Letnja zadušnica je najvažnija, jer za nju vele da onda mrtvi, cele zime dotada zatvoreni gore, na nebu, spuštaju se s neba, te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im tog dana, njihovi, živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo…
„Božji ljudi” Borisava Stankovića dobili su svoje mesto na sceni „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu zahvaljujući Jugu Đorđeviću i Đorđu Kosiću, sa željom da se o ovim pričama pripoveda. A glumci na sceni ne igraju likove u klasičnom smislu, već oživljavaju atmosferu jednog prošlog vremena i daju glas onima kojima su te priče glas i namenile.
Ne sećam se kada sam poslednji put gledala predstavu u kojoj sam pronašla tako snažnu povezanost među glumcima i zajedničko razumevanje bavljenja predstavom. Delovalo je kao da sa lakoćom prepuštaju scenu jedni drugima, nižući događaje i karaktere brojnih likova sa kojima se susrećemo. Zajedničke scene pune su naboja, prepoznatljivosti međusobnog poverenja, a nijednog trenutka individualnost ne istupa zarad sebe same. Sve je podređeno pričama, njihovom slojevitom građenju i pronalaženju zajedničkog scenskog jezika. Upravo u tome verovatno leži i snaga Jugove režije, kao da je od glumaca tražio da prevaziđu sopstvene granice i zakorače u nepoznat prostor koji će osvajati iz igranja u igranje.
Aleksandar Vučković, Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Nedim Nezirović i Novak Radulović nisu samo tumačili likove, već su njihovi graditelji. Kroz Manasija, Ljubu i Nazu, Bekčeta, Biljaricu, Paraputu, Č’a Mihaila i druge, oni postaju stvaraoci atmosfere i krojači njihovih sudbina. Uvlače nas u zlokobni prostor groblja, u mrak i svetlost, u težinu svakodnevice i retke, ali značajne trenutke vedrine. Njihove priče postaju snažne jer su njihovi likovi oblikovani bez ustezanja, bez potrebe da budu malo lepši, bolji ili društveno prihvatljiviji. Oni su sirovi, ostaju ogoljeni, sa svojim traumama, čežnjama, strahovima i potrebama, a glumci im prilaze sa retkom merom poimanja i prepoznavanja. Takav odnos prema delu i predstavi možda je i najveća vrednost ove predstave i dokaz kako treba igrati za pozorište.
Scenografska rešenja (Andreja Rondović) više su u funkciji praktičnosti nego simbolike, dok je kostim (Velimirka Damjanović) potpuno osavremenjen. Iako je savremen, prepoznatljiv je po dronjcima, istrošenosti, prevelikoj, nezgrapnoj garderobi i slojevitom oblačenju. Takvo rešenje pomalo odudara od atmosfere koju zamišljamo kroz ove priče, ali ne predstavlja negativan deo predstave. Naprotiv, uklapa se u savremeni rediteljski postupak i postaje dodatni jezik razumevanja, naročito za mlađu publiku koja retko pristaje na klasična dela u klasičnim postavkama. Scenografija i kostimi uz svetlosne efekte i muzičke segmente (Nevena Glušica) predstavljaju značajan dodatni sloj i vrednost predstave.
Etnografija juga sačuvana je kroz dijaloge, što predstavi daje posebnu zvučnost i ritam. Priče ostaju autentične, bez skraćivanja, preoblikovanja ili prilagođavanja savremenoj potrebi za brzinom. Glumcima je ostavljeno da mu udahnu sopstveno iskustvo i senzibilitet, a publici da ga doživi kao neposredno pozorišno iskustvo. Sačuvati delo u svom autentičnom izvoru, danas je posebno važno, znajući koliko je teško postaviti na scenu nešto što nije toliko pitkog jezika, jednostavno i brzo. Đorđe Kosić još jednom je pokazao koliko je rad na dramatizaciji zapravo i temelj predstave. Upravo kroz tekst dobijamo savremeno čitanje ovog proznog dela bez potrebe da se ono nasilno preseli u savremeni prostor kazivanja.
Ova predstava se ne trudi da bude prijemčiva, niti da se dodvorava publici. Ona je krik, smelost i strah. Objedinjena je glumačkom energijom koja je povremeno i namerno monotona, dopuštajući vremenu da teče kao i u stvarnom životu. Prepušta nas letargiji, težini i teskobi, dozvoljava nam da osetimo noćne utvare i more koje opsedaju njene ljude, ali tu je i da nas razdrma, razgali i učini da duboko osetimo i proživimo čak i ono što nam u samom čitanju nije dato.
Najviše od svega ona nas podseća da su ovi likovi važni upravo zato što iza njihovog naizgled nevažnog i skrajnutog položaja stoje čitavi svetovi osećanja, trauma, potisnutih želja, života i raznolikosti – zato su važni, zato su i snažni – zato su i deo nas.
