Damjan Kecojević: „Svakom gradu potrebno je pozorište da bi pričali priče”

Kotorski festival pozorišta za djecu otvoren je predstavom „Graditi grad” reditelja Damjana Kecojevića. Najmlađa publika je kroz priče o mišu, zmiji, vatri, kraljeviću, kockici i letećem ovnu sa zlatnim runom saznala šta nam je sve potrebno da sagradimo grad, kakav je svijet iznad i ispod grada, ali i šta je grad bez svojih stanovnika. Sa rediteljem smo razgovarali o festivalu pozorišta za djecu koji već 34. godine raste, nastanku predstava „Graditi grad” i „Sjaj zvezda na plafonu”, odnosu djece prema pozorištu, ali i o mjestu gdje magija u svakom trenutku traje, i da, ako kojim slučajem toga mjesta nema, onda ga treba sagraditi. 

Prošlogodišnje izdanje Kotorskog festivala pozorišta za djecu obilježila je predstava „Sjaj zvezda na plafonu”, u Vašoj režiji, dok je ove godine Vaša predstava otvorila festival. Šta ovaj festival Vama predstavlja i na koji način mislite da je jednako važan kako za djecu, tako i za odrasle?

Teško je da jedan festival obuhvati sve uzraste, ali Kotorski festival pozorišta za decu to uspeva. Mislim da su festivali važni da bi se osetilo šta je to što je trenutno potrebno u komunikaciji sa decom i mladima, gde je pozorište, da li ono prati htenja i potrebe ili ne, kao i da li se ono konstantno preispituje. Sa druge strane, na festivalima ste u mogućnosti da vidite i šta rade ljudi oko vas, u regionu ili šire, kao i gde je tu vaše mesto. Možda i da ostvarite neku saradnju ili poznanstvo, da vidite da li je problem kojim se bavite u vašem gradu ili zemlji zajednički svima. Značajno je takođe što ovaj festival osim pozorišta nudi sadržaj mimo festivala jer se bavi ne samo edukacijom publike kroz gledanje već i kroz kreaciju, saradnju i učenje i na taj način stvara dosta pozorišnih radnika na svim aspektima. 

Ceo grad zapravo živi za ovaj festival i svi ga vole, neguju i paze, zato u gradu imaju pozorišni život koji već dugo traje. Ovaj festival jednako je važan i za decu i za odrasle zato što, ja kao roditelj,  uvek mislim da znam bolje od svoje dece ili da znam sve o njima, a zapravo kada se bavim istraživanjima za predstave koje radim shvatim koliko zapravo ne znam. Počevši od savremenog vokabulara koji deca sada bolje poznaju, šta je sleng i koja reč šta znači, teško je ali je značajno da vidiš kako tvoje dete razmišlja, šta sluša, koji sadržaj konzumira. Treba naći meru i učiti dete da konzumira sadržaj koji je kvalitetan, ali i da roditelji kroz svoju decu uče sadržaj koji je kvalitetan i koji će nam dati pravu informaciju o našoj deci.

Predstava nosi naziv Graditi grad, šta za Vas predstavlja ova misao?

Graditi grad, znači čuvati tekovine i blaga koja su drugi ljudi pre nas stvorili. Čuvati ih, graditi ih i nadograđivati dalje i samo dodavati još neke nove priče, nove elemente i kockice da bi imali bolju zajednicu. Mislim da graditi znači čuvati i praviti jedno zdravo društvo i zdravu zajednicu koja uvek mora da se čuva jer čim se opustimo, odmah kreće sunovrat. To je konstantan rad, gradnja ne treba da stane.

Zašto ste se odlučili da upravo kroz priče prikažete nastanak jednog grada? Šta priča ili mit mogu da kažu o gradu što istorija i arhitektura ne mogu?

Kada smo počeli sa radom na predstavi, dramaturškinja Tijana Grumić i ja smo razgovarali kako bi bilo interesantno da gradimo priču oko nečega što je lokalno kako bi se ljudi lakše vezali, ali smo shvatili da ljudi znaju sve svoje lokalne priče. Tako smo došli na ideju da napravimo miks lokalnih priča kojima ćemo dati drugačiji ugao gledanja. Priče i mitovi su dobri jer govore o tome da uvek postoji žrtva, kao i herojstvo koje je sagrađeno na tome da ti i kada znaš da nešto neće uspeti, tebe nešto tera da ipak ideš u tom pravcu i da se boriš za prave stvari. Ovde su priče adaptirane, kao na primer priča o ovnu sa zlatnim runom, gde se ovan odrekao svog runa, da bi neko drugi imao nešto.  Priče su važne jer mi konstantno razgovaramo o tome kako u savremenom društvu stvari treba da budu bolje, ali nikad ne polazimo od premise da stvari mogu da budu bolje samo ako se svi mi odreknemo nečega da bi onaj koji ima manje imao više. Tako se pravi zajednica. Ne treba da merimo ko je koliko dao, već koliko i  kad ko može da učestvuje. Tako se i priča pravi. 

Kako izgleda Vaše mjesto za pričanje priča?

Moje mesto za pričanje priča je moja porodica. To mi je podjednako edukativno, zabavno i teško na lak način, kao i pozorište. Obično sve priče koje donosim u pozorište stižu od dece, uz nov vokabular i sa mnogo izvrnutih reči, ili nekada tumačimo nepoznate reči i priče. Često potcenjujemo decu u pozorištu – da li je to za njihov uzrast i slično, da li će razumeti nešto ili ne. Treba ostaviti ljudima prostor da u pozorištu dišu. Pozorište je za mene bezbedna igra, ali i mogućnost da se dožive stvari u nekoj zaštićenoj sredini, divna je ta igra i sigurnost tog mesta koje čine pozorište, i svakom gradu potrebno je baš to mesto gde se pričaju priče.

„Sjaj zvezda na plafonu” je ona predstava koja je namijenjena svima. Ako je publika iz sale poslije odgledane predstave ponijela samo jednu emociju i jedno pitanje, koje bi voljeli to da bude?

Ideja je bila da publika iz sale ode sa mišlju da i kada nekog nema taj neko je uvek tu. Bilo mi je bitno da pričamo o tome šta ostaje kada neki ljudi odu. To nije ništa materijalno već to posle ostane urezano u nama. Voleo bih da ljudi osveste da neke rečenice koje ponavljaju zapravo ne pripadaju njima, nego možda njihovim roditeljima, ili ljudima kojih više nema, kao i da su te rečenice nešto što nas diže, što nas uči, prati. Smatram da i rečenice koje su nas nekada nervirale imaju svoj značaj kasnije i za tebe dobijaju neko novo tumačenje. Važno je pitanje nasleđa koje nije materijalno nego trajno i koje se prenosi sa roditelja na decu i dalje.

Kako ste Vi kao reditelj pronašli potrebu da ispričate priču o ovoj predstavi? Šta ona Vama predstavlja kao stvaraocu?

Taj roman sam pročitao pre četiri ili pet godina, i video sam ga na sceni zato što su likovi u romanu jasni  i pozorišno definisani. Međutim na samom početku nastaju određeni problemi, kao što su smena upravnika, budžet i slično, tako da je moja supruga došla na ideju da mi produciramo predstavu. U momentu kada odlučite da radite predstavu koja se bavi gubitkom roditelja od neke strašne bolesti, shvatite da ljudi ne žele da slušaju te teme i da kome god da se obratite za novac shvatite da ih to manje interesuje. Svi bi komediju, zabavu, sa poznatim licima. Tako sam u autorskom timu okupio ljude koji su mi tokom rada pre svega postali prijatelji i za koje nisam imao strah šta ako ih ne isplatim na vreme. Iako je teška tema, rad je bio lak, barem u tom smislu saradnje. 

Sve ovo posmatrali smo kao jedan veliki uspeh. Predstava mi je značajna i u tom aspektu jer sam pomislio šta bi bilo da nije bila kvalitetna. Mogla je da bude neuspešna jer možeš uvek da daš sve od sebe u pozorištu, a da nemaš ništa. Ponosan sam prvenstveno zbog mladih glumaca koji su savršeni. Zato je festivalski život  u ovom smislu bitan zbog vidljivosti mog teatra i samog pozorišta za decu i mlade jer je često nepravedno skrajnut i ne tretira se na način na koji se tretira pozorište za odrasle. Dešava se da predstave za decu i mlade mnogima promaknu, ali meni je mnogo značajnije to da publika komunicira sa tom predstavom, i da ljudima damo mogućnost da je vide. 

Koliko vam je glumački poziv pomogao u rediteljskom izrazu, i obrnuto?

Pomogao mi je jer kao glumac sada kada tražim nešto od drugih glumaca, a znam da im se neće dopasti jer je nasilno, u smislu da se ne odnosi na tekst nego na rediteljski postupak. Obično glumac kada hoće da ti pokaže da nešto ne može, onda vrlo može i isto tako ako želi da pokaže da može, makar bilo i nemoguće, on će to izvesti. Pomoglo mi je i to što dugo godina radim i scenski pokret i koreografiju. Radio sam sa puno reditelja, i onda sam bio i sa druge strane. Kao glumac, znam ono što možda reditelj nekada ne zna, koje su potrebe glumca. Mogu da prepoznam jer znam svoju izgubljenost na sceni kada sam glumac. Kada stvari gledaš iz publike nekada su toliko jasne, a zapravo nemaš svest o tome da kad si na sceni neke banalne i jednostavne stvari izgledaju komplikovano, zato što si ti u procesu i ne vidiš jasno. Čak su mi glumci i govorili da se vidi da sam glumac jer tačno znam u kom momentu treba da dam pauzu. 

Profilna fotografija: Jelena Janković