Predstava „Proces Peliko” reditelja Mila Raua, obilježila je prošlogodišnje izdanje Ne:bitefa, gerilskog Bitefa koji je, zbog finansijske i političke situacije, održan u drugačijim okolnostima. Predstava prati proces suđenja Dominiku Pelikou, koji je preko interneta pozivao muškarce da siluju njegovu suprugu Žizel Peliko u nesvjesnom stanju. Priča hrabre žene Žizel Peliko oduzima riječi, mijenja nam perspektivu i dugo ostaje sa nama. Poručuje da sramota mora da promijeni stranu. Kažu da se hrabrost pronalazi na mjestima na kojima je najmanje očekujemo, ali i u nama samima kada je najviše trebamo. Zato smo sa glumicom Milenom Radulović, koja u predstavi tumači ulogu naratorke, razgovarali o predstavi „Proces Peliko”, njenim ulogama, slobodi i angažovanosti pozorišta, ali i o velikoj količini hrabrosti koja se poput nekog dobroćudnog virusa sve više rasprostranjuje.
Kako su tekle pripreme za izvođenje predstave „Proces Peliko” i kako bi opisala saradnju sa rediteljem Milom Rauom?
Poenta svega je da nije bilo pripreme. Dobili smo tekst i imali smo jednu probu. Reditelj nam je dao indikacije na naše prvobitno čitanje i ostatak je bio na nama da spremimo do sutra. Većina nas je imala tremu, s obzirom na to da se sve odigralo tako brzo, ali je iskustvo bilo fenomenalno, živo i prisutno.
U predstavi imaš ulogu naratorke, dakle, vodiš publiku kroz cijeli proces. Kako je ova uloga, ali i kompletna predstava, oblikovala tvoj profesionalni put i šta ti je pružila u umjetničkom smislu?
Ova predstava je za mene bila jedno predivno iskustvo. Bila mi je strašno bolna i izlečujuća u isto vreme. U profesionalnom smislu donela mi je povezivanje sa nekim divnim ljudima s kojima ranije nisam radila, poput Miloša Lolića, i donela mi je prvu pozorišnu nagradu.
Na ovogodišnjem izdanju festivala Ne:bitef prošlogodišnja dobitnica Gran pri nagrade Jasna Žmak tebi je dodijelila svoju nagradu. Kakvu simboliku za tebe ima ova nagrada?
To mi je značajno na više nivoa. Pre svega, to što se Ne:bitef održao, nepokolebljiv, slobodan, u ovakvim uslovima koji su veoma protiv kulture i umetnosti, kao bastion umetničke slobode. Simbolizuje i povezivanje dve žene, dve glumice, i regiona. Takođe, za mene ova nagrada znači saosećanje (koje nije tako česta pojava), razumevanje svega što mi se dogodilo u životu i kroz šta sam prošla kao dete i kao žena koja je prva na Balkanu javno govorila o seksualnom nasilju. Ova nagrada, takođe, spaja moj glumački rad i moj aktivizam. Nikada nisam mislila da će se tako nešto spojiti.
Pozorište i kultura su uvijek bili sinonimi za bunt i slobodu. Kako danas vidiš tu mogućnost i sposobnost pozorišta?
Mislim da Ne:bitef, a posebno predstava „Proces Peliko”, plastično dokazuju tu sposobnost. Gledanost predstave koja traje preko 4 sata od strane više od 50 000 ljudi je dokaz da pozorište ima ozbiljnu moć. U zemlji u kojoj se kultura godinama kontinuirano sputava, potreba građana za pozorištem i kulturom je na zavidnom nivou.
Tvoja prva pozorišna uloga je uloga Alise u predstavi „Alisa u zemlji strahova” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Šta je za tebe tada predstavljala zemlja strahova, a šta hrabrost, i kako ih doživljavaš sada?
Posle 4 godine moj pogled na tu predstavu se mnogo promenio. Ja sam rasla uz nju, i privatno i profesionalno, i uviđala sve nivoe koje taj tekst nudi svaki put iznova. Mnogo više razumem Alisu, mnogo sam naučila kroz tu zemlju strahova.
Na koji način posmatraš poziciju žene glumice u teatru danas? Da li uviđaš neke promjene?
Ne provodim previše vremena u teatru, nisam deo ansambla da bih sa sigurnošću mogla da kažem kakav je tamo položaj žene. Fakat je da se u našoj zemlji pišu bolje i važnije uloge za muškarce, da je muških uloga mnogo više i da sa tim tolikim prostorom, prirodno, više i zarađuju. Mislim da kaskamo za zapadnim zemljama što se tiče tema, žanrova. Nekako pretežno biramo da ostanemo u prošlosti, epici. Nadam se da ćemo se u budućnosti okrenuti međuljudskim odnosima u različitim okolnostima kroz teme u pozorištu i na filmu.
Foto: Lara Odavić, Nata Korenovskaia, Nebojša Babić
