Milica i Aleksandra odlučile su da se upute do Kragujevca i pogledaju predstavu „Ljubavnice”, prema romanu Elfride Jelinek, u dramatizaciji Dimitrija Kokanova, a u režiji Bojane Lazić, Knjaževsko-srpskog teatra. S obzirom na to da dobijaju iste ulaznice za jedan od ključnih porodičnih rituala – svadbu; odlučuju da sa jednom osobom zamene karte kako bi obe gledale predstavu iz različitih uglova i mogle da razmene utiske. Tako Milica odlazi na Paulinu, a Aleksandra na Brigitinu svadbu, da bi se u jednom trenutku svi kolektivno spojili.
Ispred pozorišta se delimo u dve grupe i Aleksandra polazi za Brigitinom svekrvom i njenim unukama. Kako i priliči jednoj svadbenoj ceremoniji, ispred ulaza u salu za proslavu mlada baca bidermajer svim neudatim, verenim, pa i onim devojkama i ženama koje bi da promene jer nisu zadovoljne. Na sreću ili nesreću, bidermajer dospeva u Aleksandrine ruke i pita se da li se to računa iako je predstava u pitanju. U svakom slučaju, u tom trenutku osvešćava da je na neki način baš tada ušla u ulogu svatova.
Sama pozivnica za venčanje koncipirana je u ime mladoženjine srećne porodice i pozvani smo na venčanje sina jedinca Hajnca – visokokvalifikovanog električara i vlasnika s.z.r. i Brigite, njegove izabranice. Već ovde nam je vrlo jasno u kakvom položaju se nalazi Brigita. Prostor sale je ispunjen dugačkim stolom i stolicama za kojima se smeštamo. Na stolu su tanjiri, escajg, dekoracija, piće, čaše – sve veoma realistično. Na čelu stola su mladenci i pred njima svadbeni venac i na njemu ispisana njihova imena koja ironično podsećaju na pogrebni venac.
Brigitina priča zasniva se na tome da je ona pragmatična radnica koja cilja na sigurnost i brak sa električarom Hajncom kako bi se obezbedila. Za nju je brak jedini način da pobegne sa fabričke trake ne znajući da je čeka druga smena, jer je život žene u braku posao sam po sebi. Hajnca je primorala na brak jer je uspela da zatrudni. Nevena Kočović u ulozi Brigite veoma vešto ignoriše emocije, trpi uvrede i poniženja Hajnca (Čedomir Štajn), njegove majke (Darija Vulić) i mizoginog šefa (Ivan Vidosavljević) sve do trenutka dok se ne desi erupcija, popuca po šafovima i zapenjeno ne ispljune sve iz sebe na sto i pred svima dok joj su joj žile na vratu nabrekle od srditosti.
Dijalozi likova su oprirođeni, poseduju dinamiku živog govora, lišeni scenske krutosti. Osim pomenutih aktera, tu je i glas Hajncovog oca koji se javlja preko fiksnog telefona (Milomir Rakić), nekonvencionalna i slobodna Brigitina majka (Jasmina Dimitrijević) i dve neverovatno simpatične devojčice (Miona Pejković i Mila Đurđević) koje kao i svako dete koriste vreme da se zabave, ali i da budu prisutne i koncentrisane u scenama u kojima su zadužene. Ovaj deo predstave ima pojedine filmske momente kada se radnja usporava i glumci ’zamrzavaju’ kroz izrazit scenski pokret (Damjan Kecojević).
Milica polazi sa grupom koju predvodi harmonikaš u nameri da upozna Paulinu i njenu priču. Paulina (Anđela Alvirević) dočekuje nas vesela, sa osmehom na licu, poskakujući od uzbuđenja. Čim baci bidermajer poziva sve u šator na proslavu. Svi se smeštamo za jedan sto, zajedno sa mladencima. Svadbu organizuju Paulinini roditelji (Ana Kolanđeli i Miloš Krstović), što saznajemo i sa pozivnice koju dobijamo na samom početku.
Uzavrela atmosfera muzike, igre i nazdravljanja, kako dolikuje jednoj svadbi, postepeno se pretvara u vrtlog generacijskog jaza, koji se simbolično prelama preko mladinih leđa. Anđela u početku donosi pomalo uplašenu, ali veselu i razdraganu Paulinu, da bi na kraju kako svadba odmiče postajala sve razuzdanija i smelija u igri. U odnosima sa mužem (Avram Cvetković), roditeljima, muževljevom majkom (Katarina Janković), Paulina je žustra i neposredna, iako se ispod njenog blagog lica krije duboko potisnut strah, ona mu ne dozvoljava da je potpuno obuzme.
Od burnog provoda, koji publika na početku prihvata aplauzima i nazdravljanjem, stižemo do sve napetijih odnosa koji razdvajaju ne samo svatove, već i samu predstavu na dva dela. U tome se može očitati simbolika patrijarhlane svadbe (a nije li svaka u biti takva?), na kojoj se postavjalja pitanje izbora između moranja i ne moranja, pristajanja i nepristajanja. Atmosfera se sve više zaoštrava, a Paulinin jezik razvija patrijarhlane obrasce, boreći se za snove koji bi jednog dana mogli da je odvedu u grad. Taj deo njene priče ostavljamo publici da sama otkrije.
Igra svih prisutnih glumaca izrazito je naturalistička, kao da se kroz neobuzdanost nastoji dočarati društveni sloj kojem likovi pripadaju. Oni govore, reaguju i sukobljavaju se bez mnogo zadrške i razmišljanja, iznoseći sve prljavštine direktno na sto, bez potrebe da ih ublaže ili da prikriju svoje namere. Takva igra na trenutke stvara utisak da ne posmatramo scenski prikaz svadbe, već da smo deo nje. U najburnijim trenucima predstava poprima gotovo filmski narativ, jer se na trenutke zamrzava, da bi je ponovo pokrenula muzika i buka. Baš kad pomislimo da je u šatoru došlo do tačke pucanja, nestaje struja (ne prvi put). Tu se pojavljuje Hajnc, drugi mladoženja, i na njegov poziv svi dobrovoljno prelazmo u salu za svedbe, gde se održava njegovo i Birigitino venčanje. Tad nastaje sudar gradske i seoske porodice, različitih navika, očekivanja i načina života, ali zapravo sve ostaje isto, a pitanje se samo nameće: koliko god da se porodice razlikuju, zar se ne svodi na isto kad su ćerke u pitanju?
Iako se obe svadbene proslave spajaju u jedan događaj, jedna osoba koja je sve vreme prisutna i na jednom i na drugom obredu i koja je spona jeste gospođa Jelinek (Mina Stojković) – pevačica i tetka, ali i metafora za slobodu, nepristajanje i život po sopstvenim pravilima. Poetika dvaju paralelnih tokova svodi se na oštru parodiju tradicionalnih normi, kritiku patrijarhata, braka, kapitalizma pokazujući kako društvo nameće žene u uloge pasivnih objekata i radne snage. Iako verujući u društveni progres i emancipaciju gde ima mnogo primera da brak nije isključivo ekonomska transakcija i borba za moć, neminovno je da takav kanon nije u potpunosti iskorenjen. Pa, koja je sledeća? I ko uopšte staje u red kada se bude bacao bidermajer?
Foto: Knjaževsko-srpski teatar
