„Cabaret Artisan” je prvi kabare s poznatim domaćim pesmama u džez aranžmanima, koji imate prilike da pogledate u petak, 23. oktobra u restoranu „Zlatna Cvekla”, prostor BG Teatra. Predstava uz kombinaciju muzike uživo, plesa i glume, uz domaće hitove Zdravka Čolića, Severine i grupe Zana i drugih, pretvara pozorišno iskustvo u večernji izlazak. Nikola Kljajić, reditelj, u razgovoru nam je približio sam koncept i ideju koja stoji iza ove priče; a dotakli smo se i njegove diplomske predstave koju je nedavno radio u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” u Zrenjaninu.
Kabare je forma koja po prirodi spaja zabavu, ironiju i društveni komentar. Šta ti ova forma omogućava, a što klasična dramska struktura možda ne bi?
Kabare po svojoj prirodi razbija „četvrti zid” i stvara neposredan, živ odnos sa publikom, u kom je direktna interakcija ključni element. Dok klasična dramska struktura zahteva od gledaoca da posmatra fikciju iz daljine, iza nevidljive barijere, kabare direktno provocira, uključuje i poziva publiku da postane aktivni učesnik i saborac u onome što se dešava „ovde i sada”. Ova forma nam daje izuzetnu slobodu i elastičnost, dramski momenat, natopljen emocijom ili težinom. U sledećoj sekundi možemo preseći kroz direktan razgovor sa publikom, gorku ironiju ili muzičku tačku. To nam omogućava da se o ozbiljnim i bolnim temama govori sa lakoćom, duhom i spontanošću, a da tema pritom ne izgubi ništa od svoje oštrine i angažovanosti.
U predstavi se domaći pop, ex-YU muzika i šlageri preoblikuju u džez i kabaretske aranžmane. Zašto si se odlučio da muzička osnova ove priče budu domaći hitovi i šta su ti oni omogućili da ispričaš?
Ove pesme nisu izabrane samo kao zvučna podloga ili estetski ukras, njihovi tekstovi su pažljivo birani i implementirani u dramsko tkivo tako da direktno vode radnju i grade sam narativ predstave. U tom smislu, zakoračili smo i u sferu mjuzikla, gde muzička numera nije pauza u radnji, već njen pokretač i dramski motor. Kada takve poznate domaće pop, šlager i ex-YU hitove, koji su deo našeg kolektivnog nesvesnog i emotivnog koda, prearanžiramo u džez i kabaretski stil, mi im dajemo potpuno novo ruho i novi sloj značenja. Džez nosi improvizaciju i slobodu, ali i dozu melanholije i zrelosti. Izmeštanjem dobro poznatih tekstova u novi muzički kontekst, dobili smo mogućnost da publika kroz likove iznova doživi te stihove, ne kao radijske hitove, već kao intimne ispovesti, unutrašnje lomove i komentare karijerizma i trenutnog sistema vrednosti koji je prisutan, pogotovo u pozorišno/filmskoj sferi.
Direktna interakcija sa publikom je deo ovog koncepta. Gde se u predstavi povlači granica između pozorišnog iskustva i ‘noćnog provoda’? Da li ti je cilj da tu granicu potpuno izbrišeš?
Naš cilj jeste da tu granicu u potpunosti izbrišemo. Ne želimo da pozorište bude nešto uštogljeno ili distancirano, već mesto gde ljudi prirodno dolaze da se provedu i opuste. Predstavom nudimo moderan koncept noćnog izlaska koji je doslovno „dva u jedan”, publika dobija uzbudljiv noćni provod, energiju kluba iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka i vrhunsku muziku, a u isto vreme i kompletno pozorišno iskustvo, priču, pouku i emociju. Između ta dva sveta za nas nema razdvajanja: dobar provod nosi predstavu, a pozorišna priča daje tom provodu poseban pečat i smisao zbog kog se taj izlazak pamti.
Koreografija je važan segment kabarea, a u ovoj predstavi je zajednički rad. Na koji način si kao reditelj usmeravao kolektivno stvaranje pokreta, a ostavljao doprinos za individualni doprinos izvođača?
Koreografija u kabareu ne sme da deluje kao sterilna ili uniformisana dril-vežba, ona mora da izbija iz karaktera i stanja u kom se lik nalazi. Moj rediteljski zadatak bio je da postavim jasnu dramaturgiju pokreta, odnosno šta time želimo da kažemo, koja je emocija i kakav je ritam scene. Unutar tog postavljenog rama, glumcima i izvođačima ostavljena je sloboda da unesu sopstveni telesni izraz i temperament. Glumac u kabareu mora da se oseća organski u svom pokretu. Radili smo kroz dijalog i istraživanje, gde je moj posao bio više usmeravanje i fino podešavanje (poliranje) onoga što je sama glumačka ekipa donosila kao autentičan lični doprinos.
„Cabaret Artisan” suprotstavlja brzi uspeh i novac timskom duhu, iskrenosti i prijateljstvu. Na koje načine možemo danas da govorimo o slobodi umetnika ako o njegovom uspehu u velikoj meri odlučuju tržište i novac?
Sloboda umetnika je danas u nezavidnoj poziciji. Sloboda je komercijalizovana, pretvara se u hiperprodukciju i pod stalnim je pritiskom političke cenzure, raznih uslovljavanja i onih ponuda koje se naizgled „ne odbijaju“. Međutim, verujem da se mnogo mirnije spava kada se takve ponude odbiju i sačuva sopstveni integritet. Što se tiče mog stvaralaštva, duboko verujem da bez rizika nema ni prave umetnosti, ni pravog uspeha. Rizik je osnovni pokretač. Ali najveća opasnost nastupa upravo onda kada uspeh prvi put dođe, najveća zamka je ušuškati se u formulu koja je jednom donela rezultat i početi sa ponavljanjem bezbednih rešenja. Onog trenutka kada izbacite rizik iz procesa, prestaje i prava umetnost. Moja sloboda se ogleda u tome da ne pristajem na utabane staze, već da sa svakim novim projektom rizikujem, iznova tražim i ostajem dosledan onome u šta verujem, bez obzira na pritiske tržišta i politike.
Nedavno si u zrenjaninskom pozorištu imao premijeru diplomske predstave „G.I.A. – Glamurozna iluzija autodestrukcije” o životu jedne od prvih svetskih supermodela. Koliko si svoje lično iskustvo inkorporirao u predstavu da bi dočarao surove mehanizmime eksploatacije i objektifikacije?
U radu na ovoj predstavi inkorporirao sam dosta ličnog iskustva, jer sam i sam u istim tim godinama u kojima je bila Đija bio deo modne industrije. Iz prve ruke sam upoznao taj svet, njegove mehanizme, ali i surovost, pritiske i objektifikaciju koji idu iza glamurozne fasade. Posebno mi je bilo zanimljivo i indikativno to što sam se sa mnogim modelima koje sam tada susretao u modnoj industriji kasnije ponovo sreo na fakultetu i u umetničkoj sferi. To mi je jasno potvrdilo da potreba za izražavanjem, ali i borba sa sistemom eksploatacije, povezuju te dve naizgled različite sfere. Svi mi u tim osetljivim godinama nosimo želju za dokazivanjem i traženjem sopstvenog identiteta, dok sistem traži usklađivanje s normama. Upravo iz tog autentičnog, proživljenog iskustva i posmatranja ljudskih sudbina u oba sveta gradio sam rediteljski pristup i viziju ove predstave.
Osnivač si i direktor festivala „Zlatni žir” u Sremskoj Mitrovici koji se realizovao pre dve godine. S obzirom na to da su čak i institucionalni festivali pred velikim izazovima, a kakva je sudbina lokalnih festivala?
Sudbina takvih festivala je danas više nego neizvesna. Poseban problem je što je „Zlatni žir” bio usmeren upravo ka mladima i tek svršenim studentima akademija, onim umetnicima kojima je najpotrebniji prostor za proboj i prva profesionalna verifikacija. Ipak, suočeni smo sa situacijom da je novac za takve projekte naprasno nestao, odjednom više nema budžeta za festival, i to baš od trenutka kada se u Srbiji dešava ova društveno-politička situacija kakvu imamo danas. Nezavisni i lokalni festivali prvi stradaju kada se finansije usmeravaju po nepisanim i političkim prioritetima, na žalost svedoci smo da su i veći institucionalniji festivali stradali. Bez obzira na to što su mali decentralizovani festivali doslovno „pluća” kulturne decentralizacije i jedini spas za mlade stvaraoce van glavnih centara, oni su prepušteni pukom preživljavanju. Sudbina lokalne kulture trenutno zavisi isključivo od toga koliko smo spremni da se borimo i ne odustanemo, uprkos tome što nam se vrata sistematski zatvaraju. Ja se nadam i verujem da ćemo već od sledeće nedelje o ovim brigama manje brinuti!
Foto predstave: Din Devlin, Naslovna: Nebojša Babić
