Matija Pavićević: „Knjige će uvek biti presek vremena, prostora i trenutka”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu? 

Negde pred kraj sezone – april, maj.

2. Koju predstavu od pogledanih u poslednje vreme preporučuješ? 

„Moje pozorište” u Ateljeu 212 koje mi je bilo fenomenalno i baš me je oduševilo. Ništa nisam znao ni očekivao i baš mi je bilo specifično. Predstava ima momente autofikcije što mi se učinilo slično mojim romanima. Nikada nisam video da se reditelj pojavljuje i da na takav način priča svoju priču. 

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište? 

U proseku odem jednom mesečno. Imam dve osobe koje me pozovu i kažu da idemo u pozorište, a to su moji kumovi Boris Mišković, pozorišni producent i glumac Ognjen Mićović. Vrlo često odem i sam jer mi pozorište nikada nije delovalo kao neko grupno iskustvo.

4. Ko su ti omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka? 

Slab sam sa imenima (smeh). Ali dopada mi se rad reditelja Borisa Liješevića. Što se tiče glumaca, mislim da sam tu previše pristrasan i da mi nisu jasni parametri. Ognjen Mićović mi je omiljeni glumac i ne samo zato što ga poznajem, jer otkad smo bili klinci on je imao neverovatnu posvećenost i opsesivnu ljubav prema pozorištu i prema svom zanatu.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme? 

Pozorište je poslednja linija otpora. To je glavno i jedino oružje protiv ovakvog režima. Umetnost i pozorište konkretno su poslednja stvar koju imamo. U javnom i medijskom prostoru umetnost nema nikakvo mesto, od Ministarstva nema nikakvu podršku. Sve što imamo su mini oaze u kojima možeš slobodno da se baviš pozorištem. To je stvarno neprocenjivo. Film će uvek imati neku svoju komercijalnu stranu, ali pozorište je neko utočište svima.

6. U središtu tvog novog romana „Selika” je Anja koja se bori sa nesanicom i noći provodi za volanom svoje stare Tojote Selike i radi poslove praćenja ljudi. Zbog čega si se odlučio da ovu priču napišeš iz ženskog ugla? 

S jedne strane zato što sam hteo da dokažem ljudima da mogu (smeh). Postojala je želja da dokažem da mogu drugačije i da izađem iz prvog lica zato što su me ‘uboksovali’ u tu neku autofikciju. Ne znam koliko je bila svesna odluka, ali samo sam krenuo i toliko sam se zaljubio u njen lik i zavoleo je jer je to bila njena priča. Najviše sam uživao pišući ovaj roman. Anjin lik je i dalje prisutan u meni, ne znam šta ćemo dalje, ali voleo bih da nastavimo da se družimo. 

Izabrao sam da vozi Seliku jer mi je jedan od omiljenih automobila i kao mali sam hteo da je vozim. Za mene je auto neki simbol slobode, a Anja je takva osoba da je konstantno u pokretu i treba joj osećaj da samo može da ode od tačke A do tačke B. 

7. Kako u ovom, tako i u prethodna tri romana čini se da je zapravo Beograd glavni junak tvojih romana. Šta si ti otkrio o Beogradu dok si ga svojim očima predstavljao čitaocima? 

Ne znam koliko sam nešto novo otkrio, ali sam znao sve vreme zašto mi je toliki izvor inspiracije i zašto ga toliko pominjem. To je zato što je toliko specifičan i tako je plodan za književnost zato što je nekako uvrnut na svoj način – toliko dešavanja, različitih ljudi, toliko specifična sredina. Sve te stvari koje Anja primećuje kroz roman to su stvari koje da evo mi odemo večeras kod splavova i da stojimo i da se ne pomerimo, videli bismo sve što ona vidi – od nasilja, preko drogiranja ljudi, do prirodne agresije. To je sve opservacija, čak ni ne stoji neka poruka iza toga konkretno o Beogradu.  

Dosta sam se selio kao klinac, ali uvek sam najviše voleo Beograd i uvek je bio moj omiljeni grad. Upravo zbog svih tih specifičnosti, dobrih i loših strana, imam osećaj da je to moj grad i zato ga obožavam. Nekad ume da bude stvarno težak i zamarajuć. Negde je možda sređenije, ali je manje zanimljivo.

8. „Jutarnji bluz”, „Blede plave oči” i „Najtrezniji čovek na svetu” deluju kao triptih i u svakom od njih je momak sa Dorćola koji prolazi proces od pisanja do objavljivanja knjiga, što bi se moglo okarakterisati kao autofikcija. Gde prestaje stvarnost, a počinje fikcija? 

Iz moje perspektive i kako razmišljam kao čitalac, meni stvarno nije bitno šta je istina. Stvarno me ne zanima da li se Knausgoru sve o čemu piše desilo u stvarnom životu. On se bavi nekom pričom koja mi je jako zanimljiva, majstorski piše te rečenice i to je sve što mi je bitno. Svako ko se bavi umetnošću crpi iz ličnog iskustva. Neko to direktno pretoči, neko zamaskira i na drugi neki način predstavi. Meni je književnost, sama po sebi, stvarnost. Ako se knjiga posmatra na autofiktivni  način, mislim da se gubi neko dublje čitanje zato što se u startu uđe sa tom pretpostavkom i ostane na jednom nivou. Jedina stvarnost je osećaj autentičnosti da ti kao čitalac osetiš da je to uverljivo.

9. Samodestrukcija je univerzalna karakteristika tvojih protagonista. U kojoj meri to odraža krizu modernog doba, a koliko je reč o trendu u narativu? 

I jedno i drugo, ali mislim da su i dvadesete godine neki period pronalaženja i sumnje u sebe. Ta samodestrukcija koju ima glavni lik ne mora da bude univerzalna za celu generaciju. To je njegov filter koji se koristi da pokaže izgubljenost u tim godinama, u ovom gradu i zemlji gde je teško naći svoj put, a ta destrukcija je na svakom ćošku dostupna. S druge strane, ima neku težinu filozofske potrage za smislom života i to je nešto što njega kroz sve te romane najviše muči i traži načine da se bori sa tim. On nije u situacijama da je zavistan ili sklon porocima, jer ništa nije toliko ekstremno u njegovom životu. Indikativno je sa koliko nenormalnih stvari se susretne normalna osoba. 

Nadam se da samodestruktivnost generalno nije postala trend, ako jeste užasan je trend. Umetnici su imali glupo romantičarsko viđenje alkohola ili patnje i nadam se da će to da se istrebi totalno. Umetnost treba da bude ključna i najvažnija, a sve drugo je sporedno i nevažno. Čovek ne oseća da ima neki objektivan beg iz situacije i onda sklizne u samodestrukciju. Nadam se da niko to dobrovoljno ne radi.

10. Bavljenje književnošću u današnje vreme često deluje uzaludno i ne tako unosno. Na koji način misliš da su romani i dalje značajan deo kulturnog pejzaža savremenog društva? 

Mislim da nikad neće prestati, dosta se čita. Knjige će uvek biti presek vremena, prostora i trenutka i ostaće kao artefakti i nikada neće izgubiti svoj značaj. I dalje imamo zapise koje nikad niko neće moći da obriše. Možda nemaju moć, i čisto sumnjam da su ikad imali, da nešto promene na globalnoj skali, ali imaju moć da sačuvaju trenutak. Kada neko za 100 godina otvori neki roman imaće upliv u jedan svet koji je njemu totalno drugačiji, i opet će da vidi koliko zapravo sličnosti ima.

11. U jednom svom blogu pozivaš se na Džonatana Frenzena gde on navodi da „uverenje koje nas ujedinjuje nije to da roman može da promeni bilo šta, već da može da sačuva nešto”. Šta bi voleo da čitaocima ostane iz tvojih romana?   

Voleo bih da budu pod utiskom, da osete tu emociju koju mislim da ta dela imaju u sebi. Ja nisam neko ko je u tim romanima u bilo kom trenutku pokušavao da da odgovor na neka pitanja i teme. Pogotovo u poslednjem. „Selika” služi kao oči čitaocu i prenosi duh grada u jednom vremenu i jako specifičnom trenutku i kroz njene oči se stvara portret grada i zemlje u ovom trenutku. Ako uspem da prenesem kako jedan grad diše i pulsira i ljude unutar zajednice, onda mislim da je to uspeh.