U junu je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno izvedena predstava „Božji ljudi”. Upravo je ona bila i povod za razgovor sa Nedimom Nezirovićem. Pričali smo o tome kako se delo Bore Stankovića može iščitavati iz savremene perspektive, a da pritom ne izgubi svoju autentičnost, lepotu jezika, zvučnost juga i onu vanvremensku emociju koja ga i danas čini živim.
Radnja Borinih priča smeštena je na groblje, prostor nad kojim se nadvija smrt, ali njegovi junaci se smeštaju na to mesto donoseći mu život. Kako tumačiš taj paradoks i metaforu ljudi koji život pronalaze upravo na mestu smrti?
Ako je strah od smrti elementarni strah, moguće je da „božjaci” mir nalaze baš tamo gde je smrt najprisutnija. Tu ima i nečega što je druga strana medalje svega što je tradicionalno ili mistično, stvar je i praktičnosti. Na groblje se dolazi i odlazi, posećuju se najmiliji, donosi se hrana, a božjacima se razdaje u verovanju da se zapravo na taj način mrtvima daje. Oni najviše imaju koristi od tuđih verovanja. Oni su slobodni jer se ne boje.
Predstava je nastajala kroz neformalan i istraživački proces u kojem ste se bavili pripovedanjem priča, a ne direktnim građenjem i igranjem likova. Koliko ti je takav način oživljavanja scena i sudbina otvorio novu perspektivu stvaranja i delanja na sceni?
Proveli smo tri meseca radeći na ovoj predstavi, što je neobično dug period za rad u instituciji. To je bio splet okolnosti, s obzirom na to da Drama Narodnog pozorišta ima smanjen obim premijera dolaskom nove uprave. A i ovaj naslov je zaostavština prethodne direktorke Drame.
Dug proces nam je dao vremena da se podrobnije pozabavimo ovim ljudima, Borinim svetom i skoro čitavim njegovim opusom. Shvatili smo da je to zapravo jedan svet i da bi se nekim velikim dramaturškim zahvatom mogao formirati komad od svega što je Bora ikad napisao. To nas je vodilo u sate improvizacije na temu „Kako se priča priča?”. Šta pozorište u tom slučaju nudi? Koji je i kakav prostor u kom pričamo priču? Kako se priča sluša i šta je u njoj najbitnije? To je posebno veliko pitanje, jer su pripovetke pune detalja.
Rekao bih da smo dobro iskoristili kapacitete ovih priča i da smo ih svojski „iscedili”.
Kroz „Božje ljude” Bora Stanković daje glas onima koje društvo često smatra nevažnim, zaboravljenim ili odbačenim, otkrivajući složenost njihovog unutrašnjeg sveta. Kada se susretnemo sa tim ljudima i njihovim pričama, šta dobijamo zauzvrat?
Iako su to ljudi koji žive mimo sistema, zakona, birokratije, pravila i propisa, zakoni prirode ih ne zaobilaze. Ti ljudi vole, pate i veruju. Bliži su onom mističnom, teško objašnjivom, a osećajnom, mnogo više nego savremen i zauzet čovek. Kroz priče o njima vratili smo se ritmu koji nam je u nemilosrdno brzom životu skoro potpuno nedostupan. Ti ljudi ne žure. Pozorište ne žuri. Ako bi njegova moć mogla da se objasni, možda baš ovo nije loš pokušaj. Ova predstava omogućava da usporimo i zaista čujemo, vidimo i osetimo to daleko vreme.
Koliko vam je poetika Borinih dela pomogla u oblikovanju scenskog izraza i atmosfere predstave?
Bavljenje suštinom Borinog pisanja, njegovog pogleda na život i taj jedan univerzum koji je stvorio kroz ceo svoj opus, nas je neminovno vodilo ka atmosferi koja izbija iz Jugovog scenskog čitanja. I sam se začudio tome kako je moguće da savremenim sredstvima i minimalnim vizuelnim intervencijama može da se izvuče suština i ispriča priča, a da se ni zrno njegove autentičnosti ne izgubi. Verovatno je to glavni adut ove predstave i razlog zbog koga bi ona mogla da privuče pre svega mlađu publiku.
Osvrćući se na poetiku dela, ali i na podneblje i duh vremena iz kojeg ove priče izrastaju, zašto je važno sačuvati njihovu autentičnost na sceni, a istovremeno im pristupiti iz savremene perspektive i iznova ih oživeti za današnjeg gledaoca?
Mislim da je posebno klasičnoj literaturi važno da pristupimo očima nove generacije – ne samo da bismo progovorili njihovim jezikom, već i da bismo ispitali prostor i mogućnosti komada u današnjem vremenu. To je posebna čar, jer su klasična dela fleksibilna i neretko rečenice stare i nekoliko vekova „zvone” i obraćaju se savremenom čoveku ili makar nude prostor u kom možete da stvorite verodostojnu sliku današnjice ili komentar na nju, a da se ni milimetar ne pomerite van okvira koji je pisac zadao. Tu leži moć pozorišta i nepretencioznog stvaranja.
U vremenu društvenih previranja i institucionalnog zanemarivanja umetnosti i umetnika javlja se potreba da stvaranje opstane i ne izgubi svoju prepoznatljivost. Da li je ova predstava na neki način postala vaša borba za vaše Narodno pozorište?
Već sam ranije pomenuo da je stvarnost u Srbiji nadigrala sve žanrove i da je teško naći komad koji će moći da parira ovoj turobnoj i tužnoj sadašnjosti u kojoj se nalazimo ne baš malo vremena. Naivno sam verovao da je moć pozorišta popustila. I da je ono što je imalo dobar odjek posrnulo pod naletom neznanja i nestručnosti u kojoj se srozavaju institucije, satire kultura, demonizuje mladost i budućnost ove izmaltretirane zemlje i naroda… i da ne nabrajam sve čemu svedočimo.
Međutim, rad na ovoj predstavi me je demantovao. Nismo imali nameru da se obraćamo direktno i kreiramo u odnosu na ono što živimo unutar i van zidova Narodnog pozorišta. Već da jednostavno ispričamo priču i tiho se krećemo kroz živote onih odbačenih, a istinski slobodnih „božjih ljudi”. Rad na predstavi je bio oslobođen očekivanja i brzog rezultata, a ispunjen željom da se vratimo na ono prvo i „sednemo oko vatre”. To je rezultiralo predstavom kao činom otpora svemu što naizgled ne nudi nadu, a završava se Borinim razmišljanjem: „Početak oslobođenja… Kao da behu došla neka naročita, teška, mutna vremena.”
