Iako bih ovaj tekst mogla započeti vrlo pesimistično, to neću učiniti. Pre svega zato što bi sve što bih napisala značilo, na neki način, odustajanje od pozorišta i od pozorišne umetnosti. Zato vam, u ovoj 2026. godini, prvo želim da ne odustajete. Želim nam, kao publici, da se okupljamo oko ove umetnosti, da je osećamo i upijamo kroz njeno delovanje.
Zamislite na trenutak kakav osećaj u nama budi predstava koju volimo, kojoj se vraćamo ili koju gledamo prvi put, ali odmah prepoznajemo da je to predstava koja nam je potrebna. Takve predstave vam želim u ovoj godini. I naravno, nemojte od nje očekivati mnogo: prethodna nam je vrlo jasno pokazala na kom mestu u državi kultura stoji na listi prioriteta.
Za studentske zahteve, ali i kulturu, pozorište i za mnoge druge egzistencijalne probleme, borili smo se u 2025. godini na ulicama, scenama, festivalima, kroz sopstvene priče, druženja i međusobnu podršku. Cela godina bila je varljiva, i ni približno onako naivna i komična kao u filmu Varljivo leto ’68. Kada bismo sabirali utiske, mnogo toga bismo morali istaći da nam je išlo na štetu, a svakako ne u korist, te s oprezom ulazimo u rekapitulaciju prethodne godine, jer bila je i ne ponovila se.
Pozorišni januar je počeo premijerom predstave „Majka i dete” u Srpskom narodnom pozorištu, dok su planirani „Mucijevi dani” u Ateljeu 212 otkazani. Već u februaru ansambli pozorišta iz Beograda, Novog Sada, Sombora i Zrenjanina stupaju u sedmodnevni štrajk u znak solidarnosti sa studentima, dok se brojna igranja predstava u toku početka godine otkazuju. Jelena Ivetić dobija otkaz u Šabačkom pozorištu zbog podrške studentima i protestima.
U martu je otkazan festival Pozorišno proleće, koje se održava u Šapcu, ali premijere predstava se održavaju širom zemlje, dok ansambli i umetnici nastavljaju da pružaju podršku studentima. U aprilu saznajemo da je Miloš Lolić postao umetnički direktor Bitef festivala, iako informacije o samom festivalu nisu dostupne.
U maju, Nela Mihailović dobija Nagradu „Žanka Stokić” za period 2022–2023. Tokom maja i početkom juna održano je Sterijino pozorje i Somborski pozorišni maraton sa studentskim predstavama, dok je Belef prećutno otkazan, a Šekspir festival održan sa smanjenim budžetom. U junu dolazi do imenovanja Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu, što sindikat pokušava da odbije. U istom mesecu održani su i „Mucijevi dani” u Ateljeu 212.
U julu je održan „A.N.F.I. teatar” u Kraljevu. Svetislav Goncić više nije član Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu. Publika je za najbolju predstavu godine prema oceni našeg portala izabrala „Sjaj zvezda na plafonu” Malog pozorišta „Duško Radović”. Tokom jula i avgusta nije održan Teatrijum u Kapetan-Mišinom zdanju, dok su u Beogradskom dramskom pozorištu izvedene četiri predstave u okviru programa „Novi glasovi”. U Lukićevu je održan poslednji Letnji umetnički festival, sa premijerom predstave „Izumrli predmeti” u režiji Irene Antin.
Septembar je doneo naznake mirnije sezone, ali odmah s početka predstava „Pačija škola” skinuta je sa repertoara Lutkarskog pozorišta Niš, nakon što su se u javnosti pojavile reakcije na zvuke pištaljke, žute prsluke i boje palestinske zastave. FIST festival održan je u izmenjenom obliku pod sloganom „Igra protiv čovečanstva”. Festival otvara goruće teme koje oblikuju našu svakodnevnicu, usmeravajući kritički pogled na manifestaciju EXPO 2027.
Narodno pozorište donosi pravilnik o radnoj disciplini, uključujući član 7, koji zabranjuje zaposlenima javno izražavanje političkih stavova. Umetnici Narodnog pozorišta odmah najavljuju štrajk upozorenja, a zatim se, kako se navodi u saopštenju, zbog bezbednosti, Narodno pozorište zatvara na tri nedelje, dok se predstave igraju u drugim beogradskim pozorištima. Grupa profesora (Iva Milošević, Jelena Ćuruvija, Borka Tomović, Milica Kralj, Paulina Manov, Tihomir Stanić, Marko Misirača, Nikola Rakočević i Anđelko Beroš) napušta Akademiju umetnosti u Beogradu zbog netransparentnog i nelegitimnog procesa prijemnog ispita za glumu.
Uprkos lošim uslovima za rad i teškom položaju pozorišnih umetnika, premijere se nižu, publika dolazi u pozorišta i sa velikom zainteresovanošću prati predstave, a festivali se neometano održavaju, osim Bitefa. Narodno pozorište i dalje ostaje zatvoreno, dok glumci štrajkuju i iznose stavove i zahteve na Trgu Republike, uz podršku kolega drugih pozorišta i publike. Otvorena je Instagram stranica „Narodno je narodno”, gde se transparentno iznose svi detalji o stanju i problemima pozorišta.
U decembru beogradska publika ima priliku da gleda regionalne predstave u okviru programa „Ruta”, sa velikim interesovanjem publike. Neformalna grupa umetnika organizuje „Ne-Bitef” festival, jer najstariji međunarodni festival doveden je u situaciju da ga, zbog niza pogrešnih odluka i drastičnog smanjenja budžeta, nije moguće realizovati u regularnim okolnostima. Umesto povlačenja, usledio je odlučan odgovor: „Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje.”
Publika u okviru „Ne-Bitefa” ima priliku da na Fakultetu dramskih umetnosti i online pogleda predstavu „Proces Peliko” u režiji Mila Raua, koja je Beogradu pružila barem mali prozor u svet uprkos svim previranjima. Jasna Žmak, prošlogodišnja dobitnica Gran prija „Mira Trailović”, dodeljuje svoju nagradu glumici Mileni Radulović za učestvovanje u predstavi „Proces Peliko”. Godinu zatvara slučajno? (ne bih rekla) predstava „Dora ili Ko će da prošiva prsluke”, nastala u kontekstu studentskih i građanskih protesta, a autorski je projekat Andreje Kargačin.
Možda se optimističan uvod nakon ove rekapitulacije čini besmislen, ali na neki način on je i jedini mogući odgovor na naše zajedničko neodustajanje i delanje. Zato ovoj godini, pa i pozorištu, poželimo više smisla, vere u mladost i svega onoga što nam je potrebno da izniknemo iz urušenog sistema vrednosti i vrednovanja, dok se borimo da pozorište održimo živim.
