Dragi dokoni čitaoci, pred vama je jedan ne baš uobičajeni tekst s obzirom na to da smo sa festivala uglavnom izveštavali iz pozicije novinara, međutim, osećam da je svrsishodno i imam potrebu da sa vama podelim utiske sa trećeg Internacionalnog teatarskog festivala INTEF... na Mišaru, ovoga puta kroz vizuru učesnika.
Prvog dana imali smo priliku da pogledamo prvu predstavu u produkciji festivala, „Nora – lutkina kuća“, po tekstu Henrika Ibzena u režiji Teodore Siljanoske. Tokom nedelju dana izvedeno je devet predstava – pet u studentskoj selekciji među kojima su: „Ribarske svađe“, Fakulteta savremenih umetnosti, Beograd; „Nina?“, autorski projekat/monodrama Nikoline Vujević; „Vreme zabave“, Fakultet dramskih umetnosti, Skoplje; „Lola Montez“, Fakultet umetnosti Priština, Zvečan i „Lux in Tenebris“, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd; dok su omladinsku selekciju činile predstave: „I u dobru, i u zlu“, Škola glume Ćuprija; „Neispričane priče“, AKUD „Sonja Marinković“, Novi Sad; „Game“, Mostarski teatar mladih, Mostar i „Misuri“, Teatar levo, Beograd. Pored navedenih predstava, festival je upriličen i pratećim programom: Izložba fotografija i kostima Teatar Vožd: od dečje igre do pozorišta; Dečji dan – radionica dekupaža sa lutkarskom predstavom; Trag u vremenu – dramsko stvaralaštvo Borislava Pekića; Promocija izdanja Sterijinog pozorja i Glumačka radionica Anike Lehki: Čovek je postao od ptice. U čast nagrađenih izvedena je predstava „Cacijev uspomenar“, u kome Milan Caci Mihajlović iznosi priče iz života mnogih umetnika i glumaca.
Par godina unazad ispratila sam nekolicinu pozorišnih festivala i ma koliko to bilo dragoceno i neprocenjivo iskustvo, moram da priznam da je na takvim festivalima vladala na neki način elitistička i, pa mogu slobodno da kažem, sujetno-egocentrična energija. Do sada nisam doživela takav polet mladalačke i entuzijastičke energije kao što se dogodilo na ovogodišnjem INTEF-u, a još uvek neopisivo tinja u svima nama koji smo tamo bili. Pored uloge učesnika bila sam i deo žiri učesnika, što znači da je svaka predstava imala po jednog predstavnika koji bi proveo sve dane na festivalu gledajući predstave. Žiri učesnika je imao zadatak da dodeli po dve ravnopravne nagrade u obe selekcije za najbolje glumačko ostvarenje i nagradu za najbolju predstavu. Poslužiću se rečju našeg dragog predstavnika Dorijana da „ništa ne spaja ljude kao umetnost i zajednički rad“ i da smo, bez obzira na to što smo i sami bili učesnici, stvorili jednu koheziju nepristrasnosti, objektivnosti i pravednosti. Naravno da je svako od nas želeo da se njegova predstava nađe među najboljima, ali smo odstupili od subjektivne pristrasnosti. Među nama nije bilo tenzije i netrpeljivosti, štaviše podržavali smo i bodrili jedni druge. Izlazili smo u susret jedni drugima u slučaju da nam se dese nepredviđene okolnosti, bilo da smo suknju izgoreli peglom ili da smo zaboravili neophodnu rekvizitu. Neki su čak i provodadžisali i proricali sudbinu iz šolje za kafu (samo za nju koja je tu, a ona zna koja je!). Nedelju dana smo bili smešteni u hotelu „Zeleni venac“ u centru Šapca i nipošto nismo bili uskraćeni za ogromnu količinu gostoprimstva (pozdrav za čika Duleta!).
Naposletku slede „želje, čestitke i pozdravi“ za celokupnu organizaciju INTEF-a. Okrugle stolove nakon svake odigrane predstave sjajno je vodio Jovan Kovačev. Traženi su motivi i ideje u kreativnim procesima svake predstave, otvarane su debate i pokretane teme. Naravno, ništa ne bi imalo smisla niti bi bilo izvodljivo bez šefa tehnike, Filipa Trifunovića iliti trgača na zavesa, kako smo ga prozvali. Aleksandra i Teodora iza objektiva koje su se trudile da svaki momenat zabeleže. Tu su i divne volonterke koje su nam izlazile u susret za sve što nam je trebalo – od čačkalice pa do svega što nam je bilo neophodno. Ljubazna i prijatna direktora festivala, Nina Stokić, za svaku toplu reč, kao i Dušan Simić koji nas je često počastio pevanjem i imitacijama.
Žiri učesnika je nagradu za najbolju predstavu dodelio „Ribarskim svađama“, najbolji glumci u omladinskoj selekciji Mila Pajić („Neispričane priče“) i Aleksandar Konovalov („I u dobru, i u zlu“) i najbolji glumci u studentskoj selekciji Nikolina Vujević („Nina?“) i Miloš Lazić („Lux in Tenebris“). Sledeći put dodeljujemo i nagradu za najbolje noge (Cile, u tebe gledam!). Naše drage članice stručnog žirija: Milena Pavlović Čučilović (predsednica žirija), Ivana Jokić i Teodroa Siljanoska, iako su bile suzdržane, na kraju su se, tokom ceremonije zatvaranja, vrlo rado družile i pevale zajedno sa nama. Nagradu za najbolju predstavu u celini ubedljivo je odnela predstava „Lux in Tenebris“, najbolja muška uloga Milošu Laziću i najbolja ženska uloga Nikolini Vujević. U omladinskoj selekciji nagrade za najbolju predstavu i najbolju režiju su dodeljene predstavi „Game“; a nagrada za vizuelni identitet predstave „Misuri“. Sada ću izaći iz (ne)udobnosti svoje objektivnosti i s ponosom reći da je predstava „Neispričane priće“ u kojoj igram osvojila ostale glumačke nagrade: najbolja glavna muška (Aleksandar Popović), najbolja glavna ženska (Jelena Đikić), najbolja epizodna muška (Miloš Drljača) i najbolja epizodna ženska (Mila Pajić). Šaljem ogromnu količinu ljubavi za moje ljude i srce bi mi prepuklo od sreće i radosti (kao što se umalo nisam onesvestila prilikom dodele nagrada) zbog njih, zbog nas, zbog toga što smo verovali i i dalje verujemo u ono što radimo i tome se maksimalno posvećujemo i predajemo načelu sa Plendžom. Sledeći put donosim još jedan kofer da popakujemo sve te silne nagrade.
Kada prolazi postfestivalska depresija? Čula sam da kod nekih traje čak do sledećeg Intefa. Susret mnogo divnih i dragih ljudi koji su se tako (o)lako prilepili za dušu, te nam je sam rastanak prilično teško pao. Kao da smo bili izmešteni u neku sasvim drugu dimenziju, u zemlju čuda, u kojoj smo se srodili i otpočeli neki novi život i neka nova prijateljstva. Svako veče provedeno uz muziku, veselje, druženje, po koju kap kiše i pomalo više kapi vina učinili su da pokušamo da damo smisao u ovom besmislu u kojem se nalazimo; da se zapitamo ko smo, šta smo, šta je ono što nas čini takvima kakvi jesmo i koliko smo sami i mali pod veličanstvenim zvezdama. Pozorište su ljudi: Marija, Ana, Nikolina, Bojana, Sara, Nevena, Teodora, Dorijane, Anika, Marija, Filipe, Olivera, Dušane, Nina, Jovane, Dino, Teodora, Mladene, Borise, Lazare, Filipe, Kire, Sinane, Milena, Ivana, Teodora, Milena, Stefane... i ako sam nekog zaboravila, ne zamerite, u srcu ste. Veliki pozdrav, vidimo se sledeće godine... na Mišaru!
