Na polovini Sterijinog pozorja, četvrte večeri, u Takmičarskoj selekciji odigrana je predstava „Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878.”, Narodnog pozorišta Subotica; a u Međunarodnoj selekciji „Krugovi” prikazana je predstava Hrvatsko narodnog kazališta Split, „Crvena voda”.
Polazišna osnova rediteljki Anđelki Nikolić za kreiranje predstave jeste prvi, jedini, nikada do sada izvođeni tekst koji je napisala jedna žena – Albina Podgradski. Priča prati sudbinu devojčice Mileve i njene majke koje su izbegle iz Bosne, izgubivši oca i sestru za vreme turske okupacije, pokušavaju da se adaptiraju na novu sredinu u Vojvodini. U Bosni su bile jako bogate, a ovde nemaju hleba da jedu. Tu su se našli dobri, saosećajni ljudi spremni da pomognu i Milevina majka šije kako bi prehranila sebe i ćerku; ali bilo je tu i onih pakosnih, spremnih da naude, jer „poštenog čoveka lako je prevariti”.
S obzirom na to da se radi o multietničkoj zajednici, rediteljka kombinuje članove Drame na srpskom i mađarskom jeziku, i uz to profesionalce i amatere, te tako možemo čuti replike na mađarskom, srpskom, romskom, slovačkom – jezike na kojima je autorka pisala. Na sceni je preko 40 izvođača, svi prilično uigrani i koncentrisani. Milevu igraju tri naturščice, ali talentovane za glumu, gradacijski, za svaku vremensku promenu – od devojčice (Nika Vizin), preko devojke (Petra Mijailović), pa sve do odrasle (Dina Tomić Dedović). Treba spomenuti i Milevinu majku koju tumači Sanja Moravčić, prilično efektno i teatralno; i brižnu i milostivu nadničarku koju igra Suzana Vuković.
Scenografija je prilično minimalistički prezentovana, uz svega nekoliko stolica na sceni koje su postavljene tako da podsećaju na sedišta u pozorištu. Glumci su u jednostavnim, običnim kostimima (jedino su zelenaši u smoking odelima kako bi se ukazalo na klasnu distinkciju), iako je dramsko delo u jednom čak epskom maniru, otud namera rediteljke da priču ne aktuelizuje preko svake mere. Osim toga, predstava je interaktivna, glumci brehtovski probijaju četvrti zid, i mi kao publika kao da postajemo sudski svedoci, ali to ne utiče na tok radnje. Postavljaju nam se pitanja koja otvaraju glasanje u publici poput čemu bismo, ili kome namenili prilog iz ove predstave (većina glasova otišlo je za udruženje „Nurdor”) ili da li mislimo da se više novca ulaže u glavni grad nego u drugim mestima, ili da li bismo radije udelili milostinju majci sa detetom ili odraslom muškarcu. Pokretale su polemike, bilo je kratkih obrazloženja glasanja, kao i prilično simpatičnih i duhovitih odgovora, ali isto tako i edukativnih i smislenih.
Predstava nam otvara pitanja koliko nam je danas potrebno i neophodno empatije i solidarnosti, iako je naracija smeštena u davno prošlom istorijskom razdoblju. Iako interaktivna pitanja nisu imala toliko uslovne veze sa samom pričom ona nam ostavljaju prostora za promišljanje, ali i sagledavanje toga kako svako od nas poima određene društvene okolnosti. Predstava elipsasto počinje i završava se audio materijalom koji je inspirisan fotografijama Jelene Vladušić, nastalim u okviru istraživanja i višemedijske instalacije „U potrazi za domom”. Glumci se na kraju nisu poklonili, ali se u foajeu pozorišta mogao čuti aplauz.
Dramska adaptacija romana Jurice Pavičića „Crvena voda” u režiji Ivice Buljana, prati priču o devojčici Silvi, koja nestaje jedne subote 1989. godine. Policijska potraga nije napravila nikakav pomak te su majka, otac i brat blizanac jedini koji nastavljaju potragu za Silvom.
U adaptaciji ovog romana koji je dramatizovao Ivor Martinić svašta je moglo poći po zlu – od razgraničavanja likova, radnje koja traje 27 punih godina, drastične promene ljudi i okolnosti koje prati ova priča, međutim da li je išta pošlo po zlu?
Biljantan tekstualni podložak odnosno roman Jurice Pavičića jeste glumačkom postavom kvalitetno dočaran i predstavljen na sceni – počevši od ličnih preisipitivanja Silvine porodice, do familijarnih odnosa, izbijanja rata i promene sistema, pa čak i međuljudskih odnosa u selu nakon Silvinog nestanka, stvara se utisak da je taj dan baš sve stalo, a da su godine samo prošle. Silvina majka (Nives Ivanković) fantastično je prikazala raspon razarajućih emocija koje proživljava majka jednog nestalog deteta. Uz nju njen brat Mate (Stipe Radoja) i otac (Nikola Ivošević) snažno su doneli emocije urušavanja van sebe i izvan sebe.
Ništa manje ovom krimi trileru nisu doprineli ni izuzetno podesan Goran Makrović koji je vrlo dobro dozirao i bez preterivanja doneo ulogu inspektora Gorkog – koji postaje opterećen nerešenim slučajem i vlastitim neupehom što ga primorava na preispitivanje morala, vremena i prostora u kojem se nalazi.
Ana Marija Veselčić koja igra drčnu „zavodnicu” – Silvu uplovljena je i u sam kraj priče o sopstvenom misterioznom nestanku i ljubavnom trouglu. Njena pojava u predstavi mogla se dogoditi i znatno ranije, doprinoseći nekoj vrsti „naracije” i boljeg efekta praćenja čitave radnje. I dok godine prolaze na rotirajućoj sceni, koja jeste dočarala spor tok radnje (ukoliko je to bio cilj), te je usporila i efekat same predstave – shvatamo da se ništa što se dogodilo ne može vratiti. Četvrte večeri na pozornici „dogodio se potop – crvenom vodom”.
Petog dana očekuju nas dve predstave u takmičarskoj selekciji. „Kišni dani u Gurliču” po tekstu Milana Ramšaka Markovića, a u režiji Sebastijana Horvata, Prešernovo gledališče Kranj i Mestno Gledališče Ptuj, biće izvedeni sa početkom od 19 časova na sceni „Pera Dobrinović”; dok će od 21.30 časova na sceni „Jovan Đorđević” biti odigrana predstava „Brod za lutke”, Milene Marković, reditelja Kokana Mladenovića.
Foto: Srđan Doroški
