„Dok se zid drži pozorište je na sigurnom”

Ovogodišnje 69. po redu Sterijino pozorje, pod sloganom „(Post)apokaliptične svetlosti pozornice”, otvoreno je besedom glumca Gorana Šušljika na sceni Jovan Đorđević. „Verujem da će se sledeće večeri, nakon sudnjeg dana, kada i ako do njega dođe, dogoditi pozorišna predstava koja će svedočiti o njemu, sudnjem danu i životu pre i nakon njega. Barem jedan glumac će hodati scenom, i barem jedan će ga gledalac posmatrati. I bi pozorište“ – rekao je Šušljik. 

I bi pozorište - jubilarno i svečano, kroz prvu predstavu iz takmičarske selekcije, „Bilo jednom u Novom Sadu”, Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz, u režiji Andraša Urbana. Predstava počinje postepenim ulaskom glumaca na scenu, koji publici objašnjavaju proslavu 50. rođendana pozorišta, koja se dogodila prethodne večeri, međutim oni kao ugledni domaćini nisu mogli da odu dok nisu ispratili poslednjeg gosta. Iako sam naslov deluje izuzetno bajkovito i nestvarno, predstava iskreno i surovo govori o životu u (Novosadskom) pozorištu.

Glumačka ekipa od 26 glumaca i glumica, čije uloge počinju već u nožnim prstima, kroz priču o jednom malom pozorištu u jednom gradu govore o velikim i značajnim temama – odnosu prema umetnosti, prema sebi i sopstvenom položaju – u konstantnoj dvojbi sa samim sobom, onim što se od tebe očekuje i onim što od tebe očekuju, o odnosu prema tehničkom osoblju, rediteljima, direktoru, o odnosu prema publici i kulturnim stereotipima, uz sve to ne propustivši da se kroz ove teme prožmu i pitanja društvenih okolnosti, ekonomskog statusa i političke situacije.

Predstava „Bilo jednom u Novom Sadu” priča priču koja nije bajka već realan svet u kojem glumac ili glumica nema svoje mišljenje, ali mora da ima mišljenje o svemu, koji kao da umire svako veče pokušavajući da publici (nama) ostavi deo sebe ili da se pak u njemu pronađe. Priču u kojoj je glumica „kurva” pre nego što je i kročila u pozorište, u kojoj je mlađi kolega pretnja, a onaj stariji zapušteni čovek u potrazi za ženom.

Delo koje je u svojoj suštini mjuzikl kroz koreografiju (Kristian Gerđe), songove i scenografiju  (Marija Kalabić) čini da se nešto što je naizgled indivuidualno pretvara u razgovor na nivou kolektivne svesti. Predstava ne govori samo o borbi za prestiž, pronalasku svog položaja i odbrane sopstvenog identiteta, već probijajući (četvrti) zid između glumca i publike, zapravo priča priču o svima nama. A svako od nas bi voleo da ima neku svoju bajku, sve dok ne kročimo sa jednom ili pak obe noge u realan svet.  

Na samom kraju glumci zaključuju da, iako možda mislimo da nikada nećemo pripadati jedni drugima, „bez vas nema nas, a ni bez nas nema vas” i tek kada pozorišna sala bude potpuno prazna, moći ćemo da kažemo da je pozorište „umrlo”. „Bilo jednom u Novom Sadu” nas ostavlja zadivljene i zgrožene sve kroz glamur, sjaj i muziku, odnosno baš kako dolikuje.

Foto: Srđan Doroški