Postoje predstave koje pogledate, o kojima razmislite i nastavite dalje, i postoje one druge – koje vas nekako zateknu, usele vam se pod kožu i neko vreme ne puštaju. „Tata stiže kući“ u pozorištu Promena za mene je bila upravo takva predstava. Iako sam na predstavu išla sa određenim predznanjem čitajući Lanu Bastašić, izašla sam sa osećajem da sam prisustvovala nečemu intimnom, nečemu što me nije pomerilo samo na jedan način – pomerilo me je na više slojeva odjednom, kao da je neko otvorio staru kutiju u meni i pustio da iz nje izlaze stvari za koje nisam ni znala da su tu.
Ova adaptacija istoimene pripovetke Lane Bastašić iz zbirke „Mliječni zubi” (2021), u režiji Maše Pavlović, predstavlja dubok i emotivan iskorak u istraživanju posleratnih trauma na Balkanu, ali kroz prizmu intimne porodične drame. Predstava nas vodi u Banjaluku, u vreme kada rat još uvek formalno traje, iako se njegov kraj nazire na neizvesnom horizontu. U središtu priče nalazi se majka (Doroteja Vuković) koja na izuzetan način prenosi krhkost i snagu žene koja je sa decom zarobljena u čekanju svog muža koji se vraća iz rata – taj povratak naposletku deluje kao novi početak, povratak nade za koju kažu da umire poslednja, ali, zapravo, produbljuje tišine, strahove i rane koje nisu dobile svoju priliku da zacele.
Priča simbolično prikazuje rat kao silu koja razara ne samo prostore i tela, već i naše unutrašnje svetove. Povratak oca ne dolazi kao trenutak olakšanja, već kao tiho narušavanje krhke ravnoteže koja je u njegovom odsustvu prethodno uspostavljena. Taj povratak razotkriva dubuku pukotinu između očekivanja i stvarnosti. Figura stabilnosti počinje da dobija oblik čoveka koji više nije sposoban da ispuni uloge koje mu se nameću. Reči postaju retke, a tišina duboki nemir. Rat se kroz njega vraća kući – ne po formi i oružju, već kroz strah i emotivnu odsutnost koja polako razgrađuje porodični prostor.
Posebno je snažan način na koji predstava sugeriše generacijsko nasleđivanje trauma. Deca nisu samo pasivni posmatrači, već preuzimaju fragmente i strahove odraslih, pokušavajući da ih razumeju kroz igru i maštu. Upravo u tim trenucima, gde se dečija imaginacija sudara sa surovom realnošću, predstava dostiže jedan od svojih najpotresnijih slojeva, ukazujući na to kako rat nije nešto što se samo pamti.
Bastašić svesno izbegava frontalno prikazivanje ratnih strahota fokusirajući se na njegove odjeke u intimnom prostoru doma. Taj unutrašnji rat dodatno je naglašen gotovo minimalističkom scenografijom, gde dom ujedno postaje sklonište, ali i zatvor u kojem se emocije sudaraju bez mogućnosti da se od njih pobegne. U predstavi antiratna poruka je snažna, ali nenametljiva. Ona ne docira, već ostavlja prostor za prepoznavanje i empatiju. U toj suptilosti i maestralnom igranju čitavog ansambla, predstava prevazilazi konkretan istorijski trenutak i postaje univerzalna. Postaje bolno aktuelna i danas, u svetu gde ratovi možda menjaju svoje oblike, ali njihove posledice neumorno traju.
Pozorište Promena ovom predstavom ne nudi katarzu u klasičnom smislu, već ostavlja prostor za nelagodu, prepoznavanje i prostor za suočavanje. A ratovi ne menjaju samo one koji odlaze, već i one koji ih tamo negde čekaju.
Foto: Lea Bodor
