Druge večeri jednog od najznačajnijih festivala na našim prostorima, Sterijinog pozorja, na kojem bi trebalo da bude prikazano „najbolje od najboljeg”, imali smo prilike da pogledamo predstavu „Mali ratovi i kabine Zare”, po tekstu Vide Davidović, a u režiji Ivice Buljana, Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke.
Dramski tekst specifičnog naslova, na osnovu kojeg je vrlo moguće da nam na prvu neće pasti na pamet da se aludira na brend Zaru i njegove sasvim nelogične spone sa ratovima, ovekovečen je nagradom na konkursu Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu. Davidović u ovoj drami „u fragmentarnoj formi, kroz preplitanje vremenskih tokova, u predratnom i posleratnom vremenu, britkim, sočnim i poetski probojnim jezikom, postavlja važne teme (post)ratnih trauma, suočavanja sa gubitkom bližnjih, generacijskih sukoba, emigracije, usamljenosti, ali i (zlo)upotrebe seksualnosti, telesnosti”, kako se navodi u izveštaju selektorke Ane Tasić.
Predstave Ivice Buljana su, po svemu sudeći, međusobno različite, te se ne može iznivelisati jedinstvena rediteljska nota koja bi povezivala sve njegove predstave. Osim možda, u poznatom tandemu sa Aleksandrom Denićem, tu notu vidimo u postavci scenografije, te je tako prostor pozornice ispunjen slamom, belim stolicama postavljenim u polukrug na kojima glumci sede kao na psihodrami i (anti)reklamnim projektovanjem cigareta Marlboro i natpisa „Pušenje ubija” (jer možda nije pušenje ono što ubija, nego rat).
Lica iz prošlosti, uz interesantne indikacije poput Mala – lijepa kao iz bajke (Anđela Tasić); Mama – u prolazu, ali ne baš (Nikolina Friganović); Brat – koji je srodna duša (Senad Milanović); Nepoželjna – najbolja drugarica, izgnanica kao što joj ime kaže (Nataša Perić) i Muškarac – koji je tu da vrijeme brže prođe (Anando Čenić); kao i Lica iz sadašnjosti: Mala – druga mala, pleše kao iz bajke (Anđela Rakočević); Mama – koja je mala iz prve priče (Nataša Ivančević); Drugi – koji je srodna duša (Željko Erkić); Reksi – najbolji drug, anoreksija (Miloš Drljača) i Muškarac – koji je tu da vrijeme brže prođe (Miloš Ćebić) - svi su „spremni za dom” i(li) „spremni za rat”.
Svako od likova, koji sanjaju odlazak na primorje, različito se nosi sa bremenom rata – sestra čeka brata da joj donese slobodu, majka posle nekog vremena gubi nadu i navlači bundu na sebe što može da se tumači kao pobeda ratnog profiterstva u golom opstanku, drugarica preživljava rat uz muziku „Bijelog dugmeta” na žurci. Za neke od njih su svi ratovi naši, za druge su pak tuđi; jedni smatraju da rat ništa nije doneo, a pojedini da je doneo slobodu; dok se jedni vode mišlju da su ratovi mračni, ali da nakon njih dolazi svetla budućnost, drugi se drže teze da je sloboda jedna ležaljka i suncobran na plaži. I svi su u pravu. Scene se smenjuju i pretapaju kroz muzičke delove domaćih i stranih hitova u kojima akteri plešu. Mizanscen glumaca u delovima sa dijalozima deluje pomalo nezgrapno, a možda je zamišljeno da tako treba da izgleda. Oni pokušavaju da nam prenesu narativ kako je od rata u Bosni došlo do toga da se ratovi vode u kabinama Zare. Pritom ne umanjuju tragičnost bilo kog rata, jer ne postoje mali ratovi, svaki rat koji vodimo, bilo da se radi o međuljudskim odnosima ili u bukvalnom smislu, podjednako je važan. Ali sve to, naposletku, deluje veoma neuverljivo i banalno.
(Post)ratne teme i traume su očigledno nepresušan izvor, uslovno rečeno, inspiracije na našim prostorima, te svako od autora očigledno teži i želi da ih ispriča i podeli na svojstven način. Neko to uradi dobro, neko baš i ne. No, ostavimo publici pravo da ima svoje mišljenje. Za svakoga ima mesta u pozorištu.
Večeras je na programu sa početkom od 20 časova u okviru Međunarodne selekcije „Krugovi” predstava „Moji tužni monstrumi”, po tekstu Mate Matišića, a u režiji Vita Taufera, Gradskog pozorišta Gavela iz Zagreba.
Foto: Srđan Doroški
