U maju, na sceni Akademskog pozorišta AKUD „Branko Krsmanović”, odigrana je autorska predstava Dejane Radaković, „Bajka”, nastala kao njen diplomski rad.
U početnim trenucima predstave, još u mraku, u prvom planu publika vidi osobu, okrenutu leđima, koja sedi u invalidskim kolicima, bez kose, ispred nje nizaće se fotografije i video snimci koji će nam ukazati o čemu govori ova predstava.
Reč je o liku bolesne devojčice Džipsi Rouz Blanšet, kroz koji ćemo sagledati priču o izrabljivanju, mučenju, zlostavljanju i izvitoperenosti ljudskog uma na najbizarniji način. Ovu monodramu pratimo iz dva dela, te je tako i podeljena scenografija – bliže publici nalazi se dečija soba sa puno igračaka i invalidska kolica, kojim će se Džipsi kretati po prostoriji, u drugom planu nalazi se zatvorska ispovedaonica, u kojoj se nalaze samo sto i stolica – u toj ispovedaonici saznaćemo zašto je Džipsi ubila majku.
Dejana je vešto iskakala u te dve uloge, uvodeći nas svojom igrom u sve dublji ponor same predstave. U trenucima iz njenih pokreta osetićemo strah, pa čudnu, do granice bolesnu, žudnju, u nekim trenucima bol i nesnađenost, a na kraju i hladnokrvnost.
Dužina predstave ne prelazi ni sat vremena, što se čini da je za ovu tematiku i sasvim dovoljno, jer bi dubljim ulaženjem u detalje, možda bilo i nepodnošljivo gledati i zamišljati sve scene koje su svakako deo istinite priče, u kojoj nema izmišljanja.
Majka je, saznaćemo kroz brojne ispovesti, za Džipsi, bila njeno utočište, najbolja drugarica, prividno sve ono što bi jedna majka morala da bude – usresređena na bolest ćerke i sve njene potrebe. Sve do onog trenutka kada Džipsi otkriva da ne postoji nijedna indikacija o njenim bolestima. Pre toga je „lečena” lekovima za leukemiju, tumore, bila je „nepokretna”, ošišana na ćelavo jer „bi kosa i sama otpala”, hranjena kroz cevčice za hranu, kroz koje je majka u njen organizam ko zna šta sve unosila. Prekretnica u Džipsinom životu biće trenutak kad se zaljubi u jednog dečka i u borbi za svoju nezavisnost, zajedno sa njim počini ubistvo majke.
Džipsi će ispred laptopa, koji joj služi za komunikaciju sa dečkom, izvoditi brojne poteze koji će razotkriti njenu drugu, podvojenu ličnost, sve vešto skrivajući od majke. Perike na glavi, šminka koju krije među igračkama, samo će biti jedan deo njenih tajni koje će do kraja predstave otkriti brojne izopačene trenutke kojim mlado biće može da podlegne.
Da li je na kraju ubistvo majke opravdano? Ili samo uloga, bolest majke, koja se stručno naziva Munchausen by proxy, prelazi na ćerku, duboko naviknutu na traume koje su ušle u svaku poru njenog života i tela.
Za ovu priču se nije znalo do 2015. godine, kad je počinjeno ubistvo, a Džipsi je tom prilikom na svom facebook profilu napisala – „Kučka je mrtva”. Tako će se završiti i ova predstava, ali publici će ostaviti broja pitanja neodgovorenim.
Nakon odigrane predstave sa Dejanom smo razgovarali o temi i na koji način je došla da baš ovu, ne tako prijatnu, priču predstavi publici.
„Za diplomski rad je cela klasa imala zadatak da uradi monodramu. U početku nisam znala šta ću raditi, do tekstova jako je teško doći, mnodrame se ne pišu često, a pogotovo za žene. Znala sam da želim autorski projekat, neku temu koja mi je važna i nešto što je važno postaviti u pozorištu. Slučajno sam saznala za slučaj Džipsi Rouz. Bilo mi je nepojmljivo da u današnje vreme može tako nešto da se dešava i da godinama niko ništa ne sazna.”
Dejana ističe da je tema koju je obradila za nju bila veoma inspirativna u glumačkom smislu: „Džipsi je od rođenja, fizički, zdravstveno i mentalno zlostavljana i manipulisana od strane majke. Istražila sam temu, pročitala sve što je imalo da se nađe na internetu o njoj, pogledala sve snimke o njenom odrastanju, kako je tekao proces suđenja… Nakon toga sam sela i napisala dramu. S obzirom na to da je u pitanju istinita osoba, koja je naša savremenica, imala sam odgovornost da ne obesmislim njen život, a sa druge strane da je ne imitiram. Zadatak je bio veliki, ali radom sam našla meru između dokumentaristike i mog ličnog pečata o odnosa ka pomenutoj situaciji. Takođe, prvi put sama sebi režiram predstavu, pa sam imala zadatak da mislim o svemu. Od glume do rediteljskih rešenja.”
Na pitanje, koliko je teško ući u psihologiju lika koji igra ona ističe da je veoma važno razumevanje kompleksne situacije. „Počevši od biološkog odnosa ćerka-majka, preko socijalnog, etičkog, moralnog, bio je izazov za razumevanje i shvatanje perspektive lika kojeg tumačim. Njen odnos sa majkom, koji je patološki, gotovo Stokholmski sindrom, do saznanja istine i spremnosti da se po svaku cenu oslobodi zlostavljača. Zadatak glumca i jeste to, da ono što je on mu ne bude prepreka u razumevanju nečeg drugog.”
„Da ne bih otkrila previše, pozivam vaše čitaoce da dođu 29. juna u Akademsko pozorište „Branko Krsmanović” i pogleda moj prikaz života jedne devojke, koja je odrasla u svetu laži i manipulacije od strane najbližeg.”
Foto: Katarina Radaković
