Ovu pozorišnu sezonu ispratili smo Šekspir festivalom, A.N.F.I. teatrom i BELEF-om. I u sklopu BELEF-a imali smo prilike da u Beogradu pogledamo poslednje premijere pred istek same sezone.
Ako sumiramo sezonu nismo baš zadovoljni šta je sve donela. Malo se pričalo o premijernim predstavama, a čini se da su reditelji i pozorišta odlučili da igraju na sigurno, što je dovelo do pojednostavljenih predstava, repertoarske monotonije, a i manjak dobrih i kvalitetnih komedija, istupa u različitim umetničkim okvirima i idejama. Neke od novih predstava prestale su na samom početku da pune gledališta, pa je i upitno njihovo trajanje. Međutim ove godine kao publika bili smo dosta obazrivi i zahtevni prilikom izbora najboljih predstava, te smo redakcijski izbor sveli svega na 12 predstava.
Iako je izbor bio sužen, ponovo su se izdvojile tri predstave, koje su sigurno pre svega zbog teme, zatim i drugačijeg pristupa u komunikaciji sa publikom, odabrane kao omiljene. Od 854 glasova (i za nas iznenađujuće brojke!), 384 pripalo je predstavi „Kako sam naučila da vozim”, Hartefakt kuće u režiji Tare Manić. Ova predstava složen i delikatan tekst donosi pitko, ali sa prisutnim talogom gorčine, koju Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević u intimnom prostoru Hartefakt kuće prenose na publiku.
Drugo mesto sa 166 glasova osvojila je predstava „Ljudi od voska”, u režiji Ivana Vanje Alača, a koju izvodi ansambl Narodnog pozorišta Sombor. Iako je tema dela Mate Matišića usmerena na lokalne okvire, sveobuhvatnost ove priče pretače se tako da je razmuljiva svakoj publici, noseći u sebi teme nacionalizma, ratnih trauma, klasnih razlika i svih društvenih okolnosti nataloženih u svakom čoveku ovih prostora.
Na trećem mestu sa 98 glasova našla se predstava „Disko svinje”, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koju je režirao Simo Đukić. Uz vrlo složen i zahtevan scenski pokret koji postavlja Tamara Pjević, glumci Veljko Stevanović i Sara Simović, svojim glumačkom protkanim igrom brišu liniju koja razdvaja gledalište, što svakako ne viđamo često u jednom institucionalnom pozorištu, ostavljajući publici pitanje šta je stvarnost, a šta pozorišna igra.
Ne treba zanemariti i ostale predstave iz izbora, koje su se ove sezone ticale porodičnih priča i odnosa između članova, često uz osvrt na položaj istih unutar tih malih zajednica. Teme su obuhvatale zanemarivanje, zlostavljanje, i proizvedene traume, koje su glumci vešto kroz svoje individualne pristupe donosili publici. Prisutne su bile i predstave stvorene po filmskim ostvarenjima, a znatno manje je bilo klasičnih drama koje su zainteresovale publiku. I pored vodeće tri predstave bilo bi šteta izostaviti još devet predstava koje su svakako preporuka da se nađu na spisku šta treba pogledati u novoj pozorišnoj sezoni.
Izdvajamo „Nestajanje”, Ateljea 212, koje je premijerno odigrano u aprilu u režiji Sanje Mitrović. Među omiljenim publici našao se i „Švejk” u izvedbi Ozrena Grabarića, koje je premijerno odigran u decembru prošle godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Predstava koja je ostavila veliki utisak na publiku ovogodišnjeg Sterijinog pozorja je „Bilo jednom u Novom Sadu”, u režiji Andraša Urbana. U okviru BELEF-a Pozorište „Boško Buha” priredilo je predstavu „Tvoje i moje” u režiji Borisa Liješevića, u kojoj glumci kroz prisećanje na svoje detinjstvo oživljavaju uspomene i obraćaju se starijoj publici. Iz Narodnog pozorišta Subotica dolazi predstava „Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji 1987. godine”. Redakcija iz Niša izdvojila je predstavu „Dekameron”, Narodnog pozorišta Niš, a na listi se našla i predstava „Sanjao sam da sam se probudio”, Narodnog pozorišta u Beogradu. Iz Beogradskog dramskog pozorišta dolaze nam još dve predstave, koje su se svooim slojevitom narativom i glumački smelim izvedbama izdvojile kao važne publici, a to su „Pozicija deteta” i „Kraj sveta u tri čina”.
Na festivalima smo se sastajali i rastajali, gledali predstave koje su već duže na repertoaru, ponajviše se radovali regionalnim saradnjama, dočekali i gostovanje predstave Olivera Frljića „Braća Karamazovi”, kao i brojnih drugih važnih ili manje važnih gostovanja. Ispratili smo i neka internacionalna gostovanja, gledali i klasične i savremene drame, i tražili zajedničku nit koja nas spaja i povezuje istim jezikom čije je ime jednostavno - pozorište.
Iako je iza nas jedna mlaka sezona, od koje smo svakako više očekivali, prihvatamo letnji odmor, odlazimo na neke od letnjih festivala i temeljno se pripremamo za sledeću, nastavljajući u istom, intenzivnom, ritmu.
