Po svemu sudeći, reklo bi se da više ispraćamo godinu za nama nego što dočekujemo novu. Događaji koji su se dešavali uticali su na svaku društvenu poru, pa tako i na pozorište. Neretko se ispostavila istinita teza da pozorište jeste lepa stvar, ali ono unutar pozorišta baš i nije. Premda nam najsvežije i najupečatljivije ostaju dešavanja koja su se odigrala pri kraju godine, u ovom tekstu ćemo se hronološki osvrnuti na sve ono što je obeležilo ovu pozorišnu godinu, zaključno sa njenim početkom.
Voja Brajović dobitnik Statuete „Joakim Vujić”
U februaru je glumac Vojislav Voja Brajović postao ovogodišnji laureat Statuete „Joakim Vujić”, koja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji. U svom obrazloženju, žiri je istakao: „Malo je glumaca za koje možemo da kažemo ono čuveno, bard našeg glumišta, a Voja Brajović je upravo to – bard glume, ličnost koja je svojim umećem, talentom, harizmom i šarmom obeležila decenije našeg teatra, filma i televizije. Otmenog držanja, blage prirode, a snažnog glumačkog izraza, Brajović u svaku ulogu unosi višeslojnost i nijanse. Ništa ne ostaje na površini, ništa nedorečeno, ništa preterano, sa merom i nadahnućem svojstvenim samo malom broju odabranih. Borio se za svoju profesiju i kao ministar kulture i kao predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije…”
Proslavili smo Svetski dan pozorišta i naš 7. rođendan
Naš 7. rođendan proslavili smo, tradicionalno i simbolično, na Svetski dan pozorišta, 27. marta. Redakcijski volimo da kažemo kako smo krenuli u prvi razred. Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za nas. Ove godine smo se odlučili da rođendan obeležimo u Sprat baru maskirani u likove naših omiljenih predstava ili našu omiljenu predstavu, đuskajući uz muziku The Džem.
Frljićevi „Karamazovi” u Narodnom u Beogradu
Gostovanja predstava, kako iz drugih gradova zemlje, pa tako i regiona, nisu nešto nesvakidašnje. Međutim, ono što je privuklo pažnju ove godine svakako jeste predstava „Braća Karamazovi”, kontorverznog reditelja Olivera Frljića, Zagrebačkog kazališta mladih na 32. Beogradskom letnjem festivalu – BELEF. Frljićevi „Braća Karamazovi” su savremena obrada klasika ruske književnosti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog koja se odvijala u formi dvostruke predstave. Publika je imala priliku da iste večeri pogleda oba dela „Sve srećne porodice liče jedna na drugu” i „Svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”.
Ovogodišnji Bitef festival iskočio je po pitanju važnosti tema koje su našle u predstavama. Neke predstave su posebno odjeknule kako među gledaocima, tako i u kritičarskim krugovima. Kroz inovativne pristupe, angažovane teme i intrigantne scenske izvedbe, ove produkcije su podstakle brojne razgovore i refleksije, ne samo o pozorištu, već i o današnjim, gorućim društvenim pitanjima.
Bili smo vredni i ove godine, pogledali smo mnogo premijernih izvođenja, ispratili veliki broj festivala kako u Beogradu, tako i širom Srbije. Bilo je to prilično dinamično, intenzivno, ali i veoma zanimljivo i inspirativno iskustvo. Naš ovogodišnji angažman sumirali smo na Sajmu volonterizma koji je bio održan u Sava centru, gde smo predstavili svoj rad i upoznali se sa studentima i mladima i drugim volonterskim organizacijama.
Bogdan Diklić dobitnik nagrade „Dobričin prsten”
Najznačajnija glumačka nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije, nagrada za životno delo – Dobričin prsten za 2024. godinu – odlukom Žirija pripala je istaknutom dramskom umetniku Bogdanu Dikliću, koji je time postao 37. laureat ovog priznanja.
Hronološki na poslednjem mestu, ali po važnosti svakako na prvom, jeste podrška pozorišnih ansambala studentima koji blokiraju fakultete dok im se ne ispune zahtevi u vezi sa padom nadstrešnice u Novom Sadu. Brojna pozorišta su svojim iskazivanjem podrške dokazala i pokazala da pozorište nije nešto što se odvija samo u okvirima zgrada i da, kao ogledalo društva, treba da prepozna i da reaguje na društvene okolnosti. Osim javno upućene podrške, pojedine predstave su i izveli na fakultetima i rektoratima, kao što su „Bilo jednom na Brijunima”, „Ućutkivanje Sokrata”, „Na Drini ćuprija”, „Naš sin” i druge. Takođe, veliki broj glumaca je nakon igranja predstava u institucionalnim pozorištima na poklonu pred publikom iznosio transparente, noseći crvene rukavice.
Polako odbrojavamo sate koji će okončati ovu godinu, koju pojedini vrlo rado žele da zaborave misleći da je sve jedan ružan san, sa željom da novi list na kalendaru neće biti samo još jedan novi dan, već da će označavati ulazak u neko bolje i mirnije društvo. Jer kada se izgube razlozi za borbu, nestaće i razlozi za život. A za pozorište nema potrebe da brinemo. Ono će o(p)stajati uprkos svemu. Pozorište će i dalje brzo i aktuelno reagovati na sve ono što nam se dešava, reflektovaće nas i govoriti nam sve ono što znamo i ne znamo o sebi samima. Kakvi budemo bili mi, takvo će nam biti i pozorište.
