Šeste večeri festivala nazvanog po čuvenom komediografu Jovanu Steriji Popoviću pogledali smo reprizu predstave „Kišni dani u Gurliču“, Milana Ramšaka Markovića, u režiji Sebastijana Horvata, Prešernovo gledališče Kranj i Mestno Gledališče Ptuj; i „Režim iscjeljenja“, po tekstu Tanje Šljivar, a u režiji Bojana Đorđeva, Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu.
Možemo reći da ovogodišnje Sterijino pozorje na neki način odiše predstavama kamernog tipa, te tako imamo četiri predstave u kojima je publika na sceni. „Kišni dani u Gurliču“ su savremena drama u fragmentarnoj formi i predstavljaju drugi deo trilogije Milana Ramšaka Markovića. Smeštaju nas u jedan stan i ono što je nesvakidašnje jeste da smo zapravo svuda okruženi tim prostorom jer sa svih strana imamo izdvojene prostorije u kući u kojima se odigravaju filmične promene prizora. Na početku prisustvujemo večeri četvoro aktera – domaćini su Peter (Aljoša Ternovšek), novinar i angažovani intelektualac; njegova žena advokatica Ingrid (Vesna Pernarčič); i njihovi prijatelji David (Miha Nemec), univerzitetski profesor; i njegova nova izabranica, a nekadašnja studentkinja Sofi (Živa Selan). Njihovi dijalozi su nekonvecionalni razgovori kapitalističko-konzumerističkog društva i oni čine srednju klasu.
Radnja predstave smeštena je u provincijsko beznađe Gurliča, predgrađa Klagenfurta. Zaplet kreće veoma brzo, a takve su i promene scena što daje na dinamičnom ritmu. Čitava zbrka nastaje kada Ingrid ne može da pronađe svoju dragocenu ogrlicu. Naš protagonista Peter je rastrzan između toga da završi članak o izbeglicama i da pronađe ženinu ogrlicu. Ogrlica postaje samo motiv i metafora za nešto sasvim drugo. On traži, ali ne nalazi. Sve što se kasnije u toku predstave odigrava nema veze sa ogrlicom, već se nešto drugo traži. Ali šta? Peter upada u vrtlog sopstvenih sećanja i sadašnjeg trenutka, zečju rupu kao kod Alise u zemlji čuda. Zvuci dobovanja kiše, prigušeni žamor u scenama u kafani, neprijatna zvonjava telefona čine ovu krimi-dramu odličnom, ali bez epiloga. Aljoša Ternovšek briljantan je kao Peter jer nam na sceni prikazuje pad, lutanja i pucanje glavnog lika kroz sva unutrašnja stanja borbe i rastrojstva i nemogućnosti da se suočim sa svim što ga opseda jer je na ivici psihičkih i fizičkih mogućnosti.
Sam završetak ove priče može nam delovati nedorečeno jer očekujemo rasplet ovog trilera, ali to u ovom slučaju nije namera. U potekstu ali i tekstu potcrtava se kako neoliberalizam i profit ulaze u sve pore života. Kapital je taj koji nas vodi u crnu rupu. A crna rupa je krajne ishodište svega što postoji.
Predstava „Režim isceljenja“ autorke Tanje Šljivar i reditelja Bojana Đorđeva, govori nam zastrašujućoj ljudskoj potrebi za isceljenjem kako uma tako i tela predstavljajući nam naš život tokom i nakon pandemije kovida 19.
Likovi prolazeći koroz razne faze u kojima je dodir, susret, bilo kakva interakcija može izazvati poguban ishod, postaju u opotpunosti opsednuti i fascinirani potrebom da budu zdravi, izlečeni i celoviti – u toj potrazi podležu svim „trendovima“ – gurui, nutricionisti, astrolozi, duhovne vođe i lični treneri. Kako i sama tema izlazi van granica realnosti, nama sad već nekako poznatog sveta i sami likovi se ne razvivaju u potpunosti. Likovi odnosno ona i njeni metaforično predstavljeni glasovi postaju ništa više nego monumentalna zbirka konstantne opsesije za isceljenjem i u toj potrebi na trenutak se odaje utisak da su živopisni.
U post panemijskom periodu ovi likovi deluju u potpunosti apsurdni i nestvarni, poput nekih ljudskih kopija koje su u poptpunoj suprotnosti sa prirodom i životom pre i nakon pandemije. I prolaze kroz razne faze koja nas dovodi do pitanja da li smo ikada bili u skladu sa našim zdravim razumom? Haotičan u neku ruku i nejasan mizanscen odisao je afektima i prozom koja je „zvučala uverljivo, ali nije u potpunosti imala takav efekat.“
Kroz predstavu prožima se i pitanje kako smo živeli u moru oprečnih infromacija, ne znajući u šta i kome da verujemo, kolike su granice ljudskog uma i da li nas je pandemija zaista dovela do polariteta i na samom keaju tuge u praznine? Ali nije li to bio i naš život pre same pandemije?
Predstava izgleda kao da se poput pandemije samo desila publici, ostavljajući prostora za razna (pot)pitanja koja su možda kada je ova tema u pitanju i suvišna.
Danas je na programu predstava van konkurencije „Katalin Ladik doživljava nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica“, autora i reditelja Zlatka Pakovića, Pozorišta „Deže Kostolanji / Kosztolányi Dezső“ od 19 časova u Novosadskom pozorištu / Újvidéki Színház. U takmičarskoj selekciji biće odigrana predstava „Očevi i oci“ po romanu Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića, Narodnog pozorišta Beograd sa početkom od 21 čas na sceni „Pera Dobrinović“.
Foto: Srđan Doroški
