Polako se približavamo kraju pozorišnog maratona. Kroz ovih par dana vreme provedeno na festivalu nam je proletelo uz suze i smeh, ali i uz povremene zvonjave telefona jer, zaboga, zašto bismo ga isključili u toku predstave.
Već treći put zaredom gledam „Upotrebu čoveka” i svaki put doživim intenzivan emotivni naboj. U predstavi je svaki put nešto izmenjeno, od glumačke podele pa do Liješevićevog čitanja teksta pred početak pauze. Ne znam da li sam skoro videla da je neko utkao toliko ljubavi, posvećenosti i predanosti u ono što radi, da toliko voli i uživa da igra na sceni.
Nastala po romanu Aleksandra Tišme, predstava govori o tragičnoj sudbini ljudi koji su živeli pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Opasne ideje svoj koren vuku u fašizmu i otvara se pitanje pripadnosti identitetu. Glavna junakinja je Vera Kroner, koja je iz ugodnog novosadskog života deportovana u Aušvic, gde vreme provodi u „kući radosti”. Po povratku iz logora govori kako je trebalo volje da se preživi. Glumci se spretno kreću kroz nekoliko likova koji se menjaju presvlačenjem odeće ispred zida. Scene brutalnosti prikazane su plesom zavođenja i plesom smrti, u kome se objedinjuje ništavnost i razaranje.
Šta je sve čovek i šta je sve u njemu? Da li je nagon za preživljavanjem onaj koji nas tera u propast? U tekstu stoji da ludilo i zlo ne mogu biti jači od razuma i dobra i da ne treba gubiti veru i nadu. Bojim se da se ove reči mogu okarakterisati jedino kao vlastite imenice. Završna scena spaljivanja dnevnika u kome je ceo jedan život vodi nas na sam početak. Početak, eto šta je na kraju.
Na predstavu „Kako misliš mene nema?!” odlazim bez ikakvih očekivanja i predznanja. Nailazim na podatak da predstava postoji već 15 godina! Autorski projekat Ivice Bobana bezvremenska je priča o malim ljudima i nedosanjanim snovima. Radi se o dvojici mladića i o njihovoj besparici kao metafori siromaštva hrvatskog društva.
Bez scenografije, uz ponešto rekvizita, Filip Juričić i Amar Bukvić vode nas kroz višeslojnost likova sposobnošću glumačke transformacije. Vatreni navijači Dinamo kluba, ali i društveno nepriznati, ponajmanje uspešni i povrh svega optimistični i verni jedan drugom. Unutrašnje i zamišljene identitete pretvaraju u farsične, iskrene, dramatične i crnohumorne situacije koje prepoznajemo u apsurdnosti naših života. Šta je čovek u svoj biti osim tragikomičan? Scene na momentima podsećaju na radnju filma „Fight club”. Likovi su građeni tako da poseduju govornu manu, pa se u nekim trenucima mogu učiniti nejasnim i nerazgovetnim.
Dva sata intenzivnog praćenja radnje zahteva fizičku i mentalnu koncentraciju, kako glumaca, tako i gledalaca. Dirljiva predstava navodi nas na preispitivanje društvenih maski, lažne vrednosti i granice životne fikcije. Promatranje sveta u kojem živimo, koji nas oblikuje, nadgrađuje ili zakida, pak čiji želimo biti deo. Akteri ne odustaju od nadanja da će jednog dana uštedeti i videti to dugo sanjano more. Kad ćemo na more? Sledeće godine. To kažemo svake godine.
Da bi jedna vest bila udarna, ona mora da vas izudara. Autorski projekat Milene Bogavac i Marka Grubića, „Udarna vest - o medijima i strahu” jeste dokumentarna predstava koja se bavi fenomenologijom medija masovnih komunikacija u savremenom društvu. Mediji su tu da nam dokažu kako živimo u najboljem od svih svetova, ali mi nismo srećni.
Mina Nikolić nosi crveni sako, koji simbolizuje senzacionalizam, a Đorđe Živadinović Grgur plavi sako, koji bi se mogao tumačiti kao poverenje. Posebnu pažnju posvećuju dikciji, izgovaranju i iznošenju pregršti (dez)informacija. Naša mašta se hrani informacijama i mi sumnjamo i kritički mislimo. Objektivnost već odavno ne postoji, a profesionalnost je samo kamuflaža koju nam propagiraju nezavisni mediji, za koje se pitamo od koga su nezavisni. Ogroman deo medija zauzimaju tragedije. Kada bi slika sveta iz udarnih vesti bila istinita, svet bi odavno prestao da postoji! Medijske manipulacije, poput fenomena pomračenja Sunca '99, koju nam je plasiralo „naše pravo da znamo sve”. Dolazimo i do društvenih mreža, Makluanovog „globalnog sela”. Naš telefon je pametan. A mi? Kako smo? Kada je naš telefon mrtav, i mi smo mrtvi, Facebook će kroz par godina postati najveće groblje na svetu. Ko zna šta nas čeka u maglama izdaleka.
Doživljaj stvarnosti oblikuju mediji, a stvarna je ona stvarnost u kojoj se nalaziš. U moru informacija nemoguće je biti informisan. Cilj ove predstave je produkcija znanja iz oblasti medijske pismenosti kroz negovanje većeg stepena medijske kulture. Ma, kako god, svakako publika je uvek u pravu.
Završavamo petodnevnu etapu večeras uz predstavu „Pristanak”, Atelje 212, od 19 časova i predstavom „Ibi the great”, Narodnog pozorišta Sombor od 23.30 časova, nakon čega je svečano zatvaranje 30. Pozorišnog maratona i cvetni udar.
