Nalazimo se na polovini pozorišne staze jubilarnog Pozorišnog maratona. Još uvek znatiželjno i sa velikom pažnjom pratimo svaku od tri predstave koje obeležavaju veče i ne dozvoljavamo umoru da nas savlada.
Đorđe Lebović je prilično važan lokalcima, da ne spominjemo monumentalni „Semper idem”. Somborci su sinoć bili u prilici da pogledaju „Lutku sa kreveta broj 21”, čiju je adaptaciju pripremila Ana Đorđević kombinacijom pomenute drame i drame „Vojnik i Lutka”; pod rediteljskom palicom Slobodana Brankovića. Na ovom izvođenju imali smo izmenjenu scenografiju u odnosu na onu koju smo mogli videti na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Tematizovan je susret nakon 20 godina, bivše logorašice i bivšeg SS-ovca, sada advokata, „poštenog i uglednog građanina”, koji pokušava da je opovrgne od svedočenja o zlodelima u javnoj kući u logoru smrti. Gledamo ljude koji su verovali da svet koji su stvarali, za koji su mislili da će biti drugačiji, gde su delili dobro i zlo ali ne na ravnomerne delove. Emil Grabner ćutnju naziva primirjem i da bi ga osudili treba prethodno da mu sude. Branislav Jerković se vešto kreće po terenu negativca. Vilma Rajnerjelinek, samo jedna u nizu od bezbroj lutaka koje su proživele torturu i strahote. Mogu li cifre da umanje nesreću? Je li kriva što je htela da živi kao i svi ostali po svaku cenu? Da li je žrtva sopstvene pohlepe za životom? Jasmina Večanski Kujundžić je iznosi kao krhku i lomljivu. Dramatični naboj nastaje dolaskom javnog tužioca (Marko Marković) koji radi pravde zadire u najdublju intimu. Vilmin muž (Jugoslav Krajnov) doživljava preobražaj u odnosu na sam početak i on je glavni okidač poslednje etape.
Logorske teme su neiscrpne, ali su iscrpljujuće, baš kao što kaže Grabner u drami. Nezahvalno je sa distance i udobnosti komentarisati, jer priroda čoveka se menja u tenucima straha. Hoćemo li ikada doznati kolika je dubina pakla na zemlji? Veliki Lebović kaže: „Praštati zlima znači činiti štetu dobrima.” Osećaj jeze, zaleđenost od straha i izvesna doza gorčine je ono što ostaje posle svega. Hoće li se osim klime išta promeniti?
Nestalo je struje u pozorištu. Ostali smo zaključani. Kao što bi rekla Konstrakta - I šta ćemo sad? Zaista, šta bismo uradili u toj situaciji? Šta će se desiti kada život izrežira tanku liniju između života i pozorišta? Šta ćemo gledati kada se savršeno poklope: dobra ideja, preciznija režija i maestralna gluma? Duodrama „Šta ćemo sad” nastala je po motivima drame Branka Đurića - Đure, a tekst je adaptirao i režirao Erol Kadić.
U pitanju je ljubavna komedija u kojoj se sva radnja odigrava u zatvorenom prostoru, odnosno pozorištu. Ivan Đorđević Džudi igra profesionalnog poznatog beogradskog glumca koji dolazi u provinciju da odigra predstavu. Sofija Juričanin glumi amatersku glumicu, mladu, mudru i kreativnu. Ona traži od njega da joj pokaže neke „glumačke cake”, a kasnije saznajemo da je strateški osmišljen plan zaključavanja u pozorištu bio njena ideja. Radnja obiluje komičnim situacijama u kojima se glumci neprestano zabavljaju, a i mi zajedno sa njima.
Gluma je kompleksna stvar, možda jedna od najtežih umetnosti, jer iziskuje simultano i savršeno skladno funkcionisanje triju veza: glumca sa njegovim unutarnjim životom, s partnerom, i sa gledalištem. U pozorište idemo da bismo u njemu našli život, ali ako između života u pozorištu i onog izvan njega nema razlike, onda pozorište nema smisla. Ko pobeđuje - pozorište ili život? Pa oba, jer pozorište je život.
Već smo dobro upoznati sa autorskim tandemom Jovane Tomić, Dimitrija Kokanova i ostalih i očekujemo svaku realizaciju na visini zadatka. Izuzetno gledana predstava „Moj muž”, za koju se uvek traži karta više, vodi nas kroz intimne ispovesti junakinja priča Rumene Bužarovske. Dramatizacija je podrazumevala odabir i adaptaciju pet priča („Preljubnik”, „Otac”, „Lile”, „Osmi mart” i „Supa”). Razmišljam koliko bi bilo sjajno kada bi se ubacile i ostale britko i briljantno napisane priče.
Na sceni je jedan veliki bračni krevet i posvuda gomila ženske garderobe. Priče različitih žena, iznošene u prvom licu, tiču se, koliko njih samih, toliko i njihove okoline, odnosa s muževima, decom, roditeljima, prijateljima… Bravurozne Jovana Belović i Sanja Marković perfektno prikazuju galeriju izuzetno upečatljivih i precizno profilisanih likova, uobličenih u psihološke i socijalne portrete, s posebnim preciznošću vezi sa patrijarhatom. Prilično dugo se komentarisalo oduševljenje i sabirali utisci o majstorskoj glumi ovogodišnje laureatkinje Sterijine nagrade, Sanje Marković, i neverovatnoj Jovani Belović koja nas je zasenila u priči o Osmom martu.
U tački spajnja različitih žena okolnost je da su muževi centralni fokus njihovog života i delanja. Muž, odnosno muškarac, nije prisutan na sceni, a kako to obično biva - nikada se neće ni pojaviti. Bile one zasenjene i emotivno i socijalno zapuštene zbog prestiža njihovih muževa i njihovih profesija, pa čak i histerične, neartikulisane i dramatične, jedno je jasno - žene u sivoj zoni postojanja realizuju svoje ciljeve bez potrebe narušavanja ili ugrožavanja muške pozicije moći.
Pretposlednjeg dana ovog putovanja gledaćemo predstavu „Upotreba čoveka”, Novi tvrđava teatar, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház, Grad teatar Budva i East West Centar Sarajevo od 19 časova; „Kako misliš mene nema?!”, Exit Teatar, Zagreb od 21 čas; i „Udarna vest”, Trinidad d.o.o. Novi Sad u koprodukciji sa Kulturnim centrom Grad, Beograd od 23 časova.
