Maratonci trče i druge večeri za redom na Pozorišnom maratonu. Sinoć smo imali prilike da uživamo u šest i po sati smeha. Čini mi se da je jako malo kvalitetnih komedija u našim pozorištima i zaista je bilo pravo osveženje pogledati inovativne predstave. Pre početka predstave, festival je svečano otvorio glumac Branislav Trifunović.
„Mene ako se sete na Dan bezbednosti, sete se,” čuvana rečenica satirične farse sa primesom političke drame „Balkanski špijun”, koja progovara o političkoj paranoji Ilije Čvorovića. Ukoliko mislite da ne biste mogli nekog drugog da zamislite kao glavnog junaka osim Bate Stojkovića, Ljubomir Bandović vas u to potpuno razuverava. Istrajan, dosledan, požrtvovan i energičan u ulozi Čvorovića koji svet doživljava kao sistematsku zaveru protiv sebe i ideala koje zastupa. Rame uz rame sa njim je Nela Mihailović kao Danica. Fantastična lepeza likova koji su komični u svojoj tragičnosti, tragični kad su najviše komični.
Scena je postavljena u vidu verodostojne dnevne sobe, ogledajući naše domove i stvarajući intiman prostor. Smenjivanjem činova menjaju se i stolnjaci. Rekla bih da rediteljka Tatjana Mandić Rigonat voli da postavlja muziku na sceni, što u ovom slučaju doprinosi dinamičnosti i neizvesnosti. Jedina zamerka je dodavanje spikerke (Vanja Milačić) koja nas obasipa informacijama i činjenicama. Tekst je, sam po sebi, sjajno napisan i nije bilo potrebno dodavati te delove, jer ionako predstava prilično dugo traje.
Komad je postavljeno kao priča koja se dešava danas, u atmosferi agresivne proizvodnje društvene i političke paranoje, straha, zavera i neprijatelja. Strašan je i tragičan realizam te drame danas, a ono što je mene navelo nakon predstave na razmišljanje jeste koliko je važno da u današnjem svetu sačuvamo i lečimo zdrav razum.
Klasik domaće drame „Sumnjivo lice” doživeo je ogroman broj izvođenja. Reditelj Milan Nešković odlučio se da naslov modifikuje u „SumLJivo lice”, s obzirom na to da junaci konstantno nesvesno pogrešno izgovaraju tu reč. To je samo jedan od znakova koji nam ukazuje da se radi o ljudima koji se nisu preterano bavili obrazovanjem, iako se nalaze na važnim pozicijama u lokalnoj vlasti. Baš čudno, ne? Surovi, opaki i korumpirani podlaci spremni su na sve kako bi ispunili svoje ciljeve.
Delo poznatog komediografa je dopisivano i menjano, što ga čini prijemčivijim i prilično jednostavnijim za učitavanje jer nam se obraća opštim jezikom. Taktičan i brz sled scena kroz neviđenu lakoću igre i improvizacije, u kome glumci govore južnjačkim dijalektom. Pravo je zadovoljstvo gledati ih i slušati ih. Scenografija je svedena na sobni nameštaj i velike kartonske kutije Marlboroa, Pampersa i Red Labela. Najzanimljivija rekvizita jeste zvučnik u uglu iz koga se čuju najteži domaći narodnjaci (čitaj guilty pleasure) koji dodatno doprinosi čitavoj dinamici i prenaglašava i nadjačava komične situacije. Završnica se ne odigrava hepiendom, već dobija neku dozu dramatičnosti, jer tu imamo i lik Nušića koji nam se direktno obraća.
Izvini Nušiću. Izvini ali mi ćemo i dalje postavljati tvoje komade, nekada manje, a nekada više uspešno. Mada ko uopšte zna kako to treba da izgleda? I dalje se smejemo svemu što si napisao, ali taj smeh ostavlja i dozu gorčine kada shvatimo da se ništa nije promenilo za 100 i više godina. Svesni toga ili ne, možda će se nešto promeniti, a možda samo neko treba da ugasi svetlo.
Što ja volim monodrame! A tek što volim nesvakidašnjeg kralja monodrame - Zijaha Sokolovića! Ljubiteljima teatra nije bio problem da od ponoći pa do pola dva pomno isprate i iskreno reaguju na izvođenje „Lijevo, desno glumac”. Monodrama je samoća. Treba imati dovoljno hrabrosti, smelosti i umešnosti na koji način zavesti publiku. Sokolović nas vodi kroz meandre pozorišnih termina koji korespondiraju sa našim običnim životima. Svaka naša uloga ima svoje „date okolnosti”. Svaka „data okolnost” pripada nekoj „prvoj dramskoj radnji. Svaka „prva dramska radnja” ima svog režisera i pisca. Postavlja se pitanje da li u svakodnevnom životu „prvih dramskih radnji” i mi možemo postati umetnici? Zašto nam se događa tekst „nemam vremena” ili „ako budem imao vremena” ili „ako nađem vremena”? Jer, znate već da je „svet pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu”.
Sokolović veruje da je on samo jedan običan čovek koji nastavlja tajnu glume kojom su se bavili milioni ljudi pre njega. Godinama je, iz predstave u predstavu, gradio istinsku obavezu prema tim dragim ljudima da tajnu o glumačkom pozivu prenosi dalje kroz vreme i prostor. Igrao je predstave i tužan i bolestan i umoran i odmoran i gladan, samo da dobije pitanje čime se on to bavi. Daske koje život znače za njega su još jedno mesto gde iluzija ne može propasti. Iznova nam dokazuje da „glumac…je glumac…je glumac”, a život ništa više nego „CABAres, CABArei”.
Trku nastavljamo večeras uz predstave: „Lutka sa kreveta broj 21”, Srpskog narodnog pozorišta, Kulturnog centra Pančevo, BEO ART i Saveza dramskih umetnika Vojvodine sa početkom od 19 časova; zatim sledi „Šta ćemo sad?”, Yugoart Beograda od 20.30 časova; da bismo veče završili predstavom „Moj muž”, Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 22 časa.
Foto: Nađa Repman
