Pozorišta su zatvorila svoja vrata u junu, a kraj pozorišne sezone obeležen je susretima na ulicama. Iako su nas ovih meseci okupirale i važnije teme, osvrćemo se na sezonu za njima. Zasigurno, i ona je odraz onog što nas je okupiralo ove godine. Ipak, jedno je ostalo jasno – mladi su nas podsetili šta znače istrajnost i hrabrost kada je reč o važnim društvenim pitanjima.
U skladu sa dešavanjima na ulicama, fakultetima, ispred različitih institucija, pa i pozorišta – sezonu ćemo pamtiti po otkazivanju predstava u znak podrške studentima. U februaru su brojna pozorišta u zemlji obustavila rad na sedam dana kao deo štrajka, dok su neki prolećni festivali, poput Pozorišnog proleća u Šapcu, otkazani. Na takvu neprihvatljivu odluku reagovao je i većinski deo ansambla i dobio podršku kolega iz zemlje.
Sa scena poslate su brojne poruke podrške, koje je publika razumela i prihvatala kao sastavni deo predstava. Ulice su bile pune umetnika koji su izlazili sa scena i sjedinjavali se na ulicama obavljajući svoju „građansku družnost”. Pred kraj sezone saznajemo da neki festivali ostaju bez finansijske podrške – među njima i Sterijino pozorje, kao i Šekspir festival. Sudbina Bitef festivala i dalje ostaje neizvesna, a BELEF, festival koji tradicionalno zatvara sezonu u Beogradu, ove godine nije ni održan, a razlog nije poznat.
Sezonu su zatvorili Mucijevi dani u Ateljeu 212 (prvobitno planirani za januar), A.N.F.I. Teatar u Kraljevu i Šekspir festival, u značajno izmenjenom obliku.
Ipak, vratimo se predstavama – onome zbog čega smo rado odlazili u pozorište.
Prema oceni publike, najbolja predstava sezone je „Sjaj zvezda na plafonu”, Malog pozorišta „Duško Radović”, u režiji Damjana Kecojevića. Publika je rado pratila igru Mine Nenadović i Julije Petković, koje su kroz likove mlade i starije Jene vodile gledaoce kroz prostranstvo emocija – otkrivajući teme o odrastanju, spoznaji bola, gubitka najbližih, ali i zaljubljivanju, prijateljstvu i svim onim nijansama koje životu daju pun smisao.
Veliki odjek imala je i predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu”, koja je druga na listi po oceni publike, nastala u režiji Milana Neškovića, premijerno izvedena u decembru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za svako igranje tražila se karta više, a publika je s velikim interesovanjem dočekala adaptaciju poznatog dela Dušana Kovačevića.
Treće mesto zauzima autorski projekat Tomija Janežiča, „1981”, nastao u Novosadskom pozorištu, koji je uvršten među deset najboljih evropskih predstava ove godine. Predstava je transgeneracijska dokumentarna fikcija o novosadskoj mađarsko-srpskoj porodici bazirana na porodičnim pričama stvaralačkog tima.
Vredno je pomenuti još dve rado gledane predstave: „Centrala za humor”, Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Olje Đorđević i „Moje pozorište”, autorski projekat Borisa Liješevića, premijerno izveden u maju u Ateljeu 212.
Ukoliko se ponovo vratimo na širu kulturnu scenu, sve prisutnija neizvesnost opstanka i funkcionisanja pozorišnih inistitucija i festivala, budi zabrinutost i nelagodu – urušavanje (kulturnih) institucija, ukidanje projekata i otkazivanje festivala, čak i onih koji prevazilaze nivo državnog, te imaju i evropski značaj, postaju posledica nedostatka finansijske podrške, ali i potpunog zanemarivanje kulture. Šta to znači za publiku, umetnike, ali i državu? Postavlja se važno pitanje: nije li kultura, uz obrazovanje, odraz znanja, razvoja i potencijala jednog naroda? Gde se kultura, pa i obrazovanje, danas zapravo nalaze na lestvici društvenih i državnih prioriteta?
