Četvrte večeri festivala RUTA (Regionalna unija teatara) u Beogradskom dramskom pozorištu gledali smo predstavu „Majka” po tekstu Florijana Zelera, a u režiji Dina Mustafića, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva.
Komad „Majka” predstavlja deo Zelerove trilogije koju čine i „Sin” i „Otac”. Onaj deo koji nedostaje beogradskoj trilogiji (Atelje 212) da bi bila kompletna, dok je Dino Mustafić u gorepomenutom pozorištu postavio sva tri teksta. Francuski dramaturg piše jednostavnim i direktnim jezikom i prilično ga je lako razumeti. Zeler se bavi univerzalnom temom porodice i u svakoj drami prenosi subjektivnu vizuru jednog člana.
Reč je o ličnoj predstavi junakinje koja je paradigma žene u savremenom svetu. Majčin život izgubio je smisao onog trenutka kada se njen sin odselio iz porodičnog doma. To je otvorilo jednu nepreglednu prazninu u njenom umu i duši, koju ispunjavaju paranoja i halucinacije i stvaraju psihička rastrojstva. Rascep između subjektivnog i objektivnog kod glavne junakinje kreiraće svet njene začudnosti ponavljanja i skrivenog ispravljanja percepcije stvarnosti, a time ujedno i poigravanje sa istinom. U vezi sa tim, doći će do ponavljanja pojedinačnih scena, u donekle preslikanom obliku, ali sa izmenjenim raspoloženjima i stanjima likova što će preneti na gledaoce dilemu da procene šta je stvarnost, a šta fikcija, ili ima i jednog i drugog.
Običan prostor praznog stana pretvara se u metaforički svet sivila utrobe majčinog uma u kojem jedino preostaje da se spava. Police su popunjene sivim jastucima koji kreiraju zidove gluve sobe, uz centralna velika vrata koja podsećaju na ona kuhinjska, kroz kojih se provlače strahovi i frustracije, a i iz kojih izlazi veliki sto koji se izvlači po potrebi i koji je ujedno i krevet za noć bez sna. Tom sivilu u prilog ide činjenica da niko od nas nije crn niti beo, već da su nijanse u pitanju. Važnu tačku predstave čini muzika Irene Popović Dragović – klasični zvuci 
violine i klavira kreću se između scena, bujaju kako se i sama radnja odvija, preuzimaju bol pod svoje i egzekuju u paramparčad.
Tatjana Šojić u ulozi majke pravi je dragulj ove predstave i ne postoje adekvatni pridevi koji bi ilustrovali njeno glumačko umeće i energiju koju širi pozornicom i prenosi na nas gledaoce. Istovremeno i krhka i posesivna i duhovita i tragična, budila je u nama potrebu da je razumemo i osećamo. Čak ni muž (Mehmed Porča), sin (Davor Domazet) i devojka (Elma Jurković) nisu u potpunosti mogli da joj pariraju, da je (is)prate, te su nam u par navrata mogli delovati nedovoljno ubedljivo.
Može li majka previše da voli svoje dete? Da li mu uskraćuje slobodu i ne daje mu da odraste? Šta će jednoj majci pomoći da preživi dan, jer kao i u životu, dani u samoći su najteži. Dramaturškinja predstave, Stela Mišković, ističe da društvo funkcioniše u savršenom, licemernom skladu sve dok ne dođemo do fenomena majke. Osim toga, dodaje da se, kako u biološkom, tako i u socijalnom smislu, ovaj fenomen opire se svim konvencijama, stegama, emotivnim ograničenjima i kalupima i da majku ne možemo da smestimo, uokvirimo i ukrotimo. Od kad postane, majka pripada detetu. Bespogovorno i potpuno. Ljudi nestaju iz naših života i ne osvrću se i ostaju nam samo sećanja. Naposletku, jedino važno što nam ostaje jeste da nekom postavimo ili odgovorimo na pitanje: „A kakav je bio tvoj dan?”
Foto: Dženat Dreković
