Poslednjeg dana drugog Angažman festivala prikazana je predstava „Preživeću?” Teatra Ulica, koja je svoju premijeru imala u novembru ove godine, obeležavajući Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Kroz ovu predstavu pratimo lik Marine, koja se sticajem okolnosti nalazi na psihijatrijskom odeljenju, kako i počinje prva scena, a njene misli okupiraju brojni glasovi koji je uzrujavaju. Marinu igra Katarina Jovanović, ujedno i rediteljka ove predstave. U liku te mlade žene krije se borba i strahovi koji preuzimaju kontrolu nad njom, a ta žena, okružena mrakom, ima pravo da sanja, da pronađe svetlo i svoj put. Njen lik opsedaju žene sakrivene u slikama, one su obeležile istoriju svojim postojanjem, delovanjem i pojavom. Te žene bile su matematičarke, glumice, revolucionarke, borci za ženska prava, operske pevačice, avijatičarke... Kroz njihove likove zapravo upoznajemo Milevu Ajnštajn, neustrašivu francusku revolucionarku Jovanku Orleanku, Konstancu Mocart, opersku pevačicu i Mocartovu ženu, Katarinu Veliku, Marlen Ditrih, nemačku glumicu - onu koja je otvoreno pevala protiv Hitlera, Suzan Entoni, feministkinju, avijatičarku i ženu koja je prva preletela Atlanski okean – Ameliju Erhart, Gertrundu Štajn, Osu Džonson i Perl Vajt, američku filmsku i pozorišnu glumicu.
Sukob sa unutrašnjim demonima odjednom će postati unutrašnji sukob svih tih žena, a na sceni sve one će postati Marina. „Ja sam Marina” odzvanja scenom i bolno nas upozorava na to ko je zaista Marina, koju jedva i primećujemo, dok sedi među svim tim ženama koje su bučne, razdragane, vesele, spremne za borbu. Šta se krije u njenom liku, šta je ona morala sve da preživi, pa se našla u psihijatrijskoj bolnici? Ko je kriv za to? Zašto joj donose dete u bolnicu kako bi brže ozdravila i zašto tako bole reči koje upućuje svom detetu – da i ona nekad bude kao i sve ove žene na sceni, posebne i drugačije, borci i one koje umeju da kažu „ne”, „neću”, „ne mogu”.
„Možda nije do mesta, možda je do vremena. Nekad je bilo bolje, nekad nam nisu trebali bromazepami, mogli smo bez izlazaka, prazna baterija nije bila smak sveta i strah nismo sakrivali statusima, nismo čeznuli za hranom u restoranima koja služi za slikanje, krili smo duvanski zadah i izgubljenu nevinost, osmeh je bio besplatan, a zagrljaj dovoljan da reši i velike probeme. Drugačije smo radili i disali, ali smo isto osećali.” Možda nije do mesta, možda je zaista do vremena, a ova predstava svojom suptilnom igrom od samog početka na kraju nas uvodi u more nerazjašnjenih problema, pokreće misli o temama koje nas okružuju, otvara pitanja i pokušava da nađe odgovore, podiže svest o borbi protiv nasilja nad ženama, podstiče na istrajnost iste, a govori o sukobima koje unutar sebe vode mlade žene, one koje treba da stasaju i uđu u svet odraslih.
Muziku u predstavi je radio Nikola Dragašević, vizuelni identitet Katarina Kaplanec, a scenografiju Katarina Jovanović, koja ostaje upečatljiva od samog početka – kad žene izlaze iz svojih slikarskih okvira, do trenutka kad se vraćaju, ali se i bore da ih ne ukalupe u njih, postajući sve – Marina.
U predstavi, pored Katarine Jovanović, igraju: Milica Demić, Marija Mijajlović, Una Dimitrijević, Milica Đuričković, Teodora Petrović, Marijana Mandić, Katarina Kaplanec, Teodora Šemić, Sandra Milenković, Zagorka Kaplanec, Tanja Ajdačić i Tamara Mitrović.
Prošlogodišnji, ujedno i prvi Angažman festival pratili smo u Domu omladine, a njegova ideja proistekla je iz želje da se prikažu brojne predstave koje su posvećene mladima, da se kroz te predstave postave problemi, otvore teme za razgovor u kome će publika aktivno učestvovati, da im se na taj način pruži podrška, a i ukaže da nisu sami i da su brojni problemi rešivi ako se o njima priča. Nažalost, ove godine trenutne okolnosti nisu dozvolile da se festival održi na istom mestu, tako da smo pet dana festivala pratili preko Youtube kanala. Nadamo se da ćemo sledeće godine imati mogućnost da predstave pratimo u punim salama, uz razgovore posle predstava i da će mladi imati priliku da se povezuju i upoznaju one sa kojima dele iste godine, htenja i nadanja.
Foto: Teatar Ulica
