Petog dana na „Festivalu internacionalnog studentskog teatra (FIST)“ odigrane su dve predstave: „Ona je samo došla telefonirati“ Akademije umetnosti iz Zagreba, u režiji Rajne Racz, koju je inspirisala pripovetka „Došla je samo telefonirati“ iz Markesove zbirke „12 hodočasnika“ i „Mala šuma“ Akademije umetnosti iz Banske Bistrice, u režiji Ričarda Sanitre.
„Mi smo sve iste. Majka. Kurva. Ljubavnica. Proročica. Maria Dos Prazeres je iznajmljivala svoje telo. Maria Dolores svoju ljubav. Ti svoju strast. A ja svoje snove.“
Predstava „Ona je došla samo telefonirati“ prati put Marie od momenta kad se našla usred pustinje, jer joj se pokvario automobil, tražeći pomoć kako bi pozvala muža Saturna kada ulazi u autobus koji je odvodi na psihijatrijsko odeljenje. U bolnici sreće žene koje u sebi nose jake životne priče, a one ih na kraju dovode do ludila. Pokretima i gestikulacijom one oslikavaju svoje strahove, bol, patnju… Maria tokom svog boravka posmatra sve te žene koje su upadale u oči društva, izlazile iz onog prosečnog, i baš zbog svoje različitosti odmah su proglašavane ludim. Na sceni tokom predstave konstantno se nalazi Saturn, koji jedini nije zatočen među zidovima bolnice, on ispušta zrnevlje pirinča i ono se rasipa po podu. U tim scenama stiče se utisak prolaznosti vremena, dok u bolnici vreme stoji. Publika nema utisak koliko dugo traje proces prilagođavanja Marie toj atmosferi. „Ja sam želela samo telefonirati“ odzvanja scenom dok Maria iz sebe ispušta reči, ali njena sudbina se menja kad se javi potreba za tim prilagođavanjem datim okolnostima. Pored četiri žene i Saturna, pojavljuju se još dva upečatljiva lika, upravnik bolnice kog svi zovu „gospodine predsedniče“ i bolničarka koja svojim specifičnim pristupom i zapaženom pojavom, ostavlja utisak kao da se u njoj bore hladnokrvnost i prekomerna strast.
Jednostavna scenografija, goli zidovi i vrata, jedan bolnički krevet, skromna odeća i burne scene koje se nižu prikazujući šta sve trpe i kako preživljavaju dane te žene osuđene na prolaznost. One ostavljaju utisak kolektivne smelosti iz koje je izronila jedna nesvakidašnja predstava.
Najveći izazov u građenju likova dok je stvarana predstava za glumce i glumice je bila ideja zajedništva. O toj temi je govorila glumica Iva Jerković: „Ovdje su isplivale priče individua, ali zapravo izazov je bio da se osjeti zajedništvo među nama, jedna kompleksna ideja i filozofija. Da damo život, da je non stop na sceni živo i to je timski bio najveći izazov. A onda je svako individualno isplivao baš kao posljedica toga.“
U predstavi igraju: Iva Кraljević, Tena Belčić, Iva Jerković, Petra Svrtan, Maruška Aras, Filip Mayer i Rok Juričić.
„Bol je samo bol, sreća je samo sreća, bez obzira koliko godina imamo.“
Predstava „Mala šuma“ je priča o mladim ljudima koji pravazilaze različite oblike nasilja. Svet kojim su okruženi, uglavnom sačinjen od starijih ljudi, često je hladan i nepristupačan, ponekad previše surov. Predstava se bavi svakodnevnim problemima na koje smo navikli u okruženju, a to je nasilje među odraslim, kao i nasilje nad decom. Kroz predstavu se prati i način ponašanja dece i kako oni imitiraju svet odraslih.
Kolektivna igra i slobodan mladalački duh rađaju se na sceni dok se odigrava predstava.
U predstavi glume: Ladislav Brandobur, Samuel Gáfrik, Nikola Gánovská, Matúš Hollý, Nikola Kozáková, Anna Kvašňovská, Peter Magurský, Patrícia Marikovská, Katarína Sačková, Martin Stolár, Michaela Trávničková i Eduard Valašík.
