Dragi dokoni čitaoci, oduvek sam htela da započnem tekst u maniru Servantesovog „Don Kihota“, ali nikad se do sada, što bi se reklo, nisu stvorili uslovi. E pa, dragi dokoni čitaoci, verovali ili ne, u 2024. godini sam pogledala čak 103 predstave! Nećete verovati šta mi se desilo!
Zapravo mi se ništa epohalno nije desilo. Ili mi se svašta desilo. U svakom slučaju, ukoliko ste se upecali na ovaj klikbejt naslov, ostanite uz ove pisane redove do kraja kako biste otkrili moje prošlogodišnje pozorišne impresije. Znam, uz ovaj senzacionalistički naslov nedostaje mi segment (FOTO + VIDEO). Pokušaću to da nadomestim rečima. :)
Elem, kako je sve zapravo počelo? I zašto bi neko namenski pogledao preko sto predstava? Složićete se da je to jedan pomalo mazohistički pristup. Enivej, 2023. godine sam vodila evidenciju i u kalendar zapisivala kog datuma sam koje predstave pogledala. Beležila sam arhivu, bez ikakvog razmišljanja o kvantitetu, kako bih imala neki pregled i lični uvid. I tako sam krajem godine izbrojala 95 predstava. Znači falilo mi je samo pet do volšebnih 100. I 95 je i te kako pozamašan broj, ali jediš se što ti tako malo fali da zaokružiš. Onda mi je par ljudi za Novu godinu i rođendan poželelo da dostignem i premašim stotku. I ja sam to ozbiljno shvatila. I to nije bilo teško izvesti. U prvoj polovini godine sam prosečno gledala nešto manje od desetak predstava mesečno. Maj i jun su mi uglavnom obeležili festivali. Potom sam napravila letnju pauzu od skoro dva meseca, kako bih od početka nove pozorišne sezone dala gas u petoj brzini, te sam tako u oktobru pogledala 18, a u decembru 19 predstava, što je bio udarnički tempo. Čak je i mama u jednom trenutku odustala da me pita gde idem skoro svako veče, znala je gde sam. Jer, kud bih ja osim u teatar?
Veliku zahvalnost za broj odgledanih predstava dugujem odlascima na festivale. Zaista je neverovatan osećaj kada se uroni u tu atmosferu, čini mi se da se tu pozorište najviše oseti u svoj svojoj punoći. Da ne govorim o tome koliko je sjajno to što tada imamo priliku da pogledamo nešto iz regiona ili iz drugih evropskih ili svetskih krajeva. Tako budemo bogatiji za novi stepen iskustva i srećni i počastvovani što smo deo nečega što možda nikada više nećemo imati mogućnost da pogledamo ili doživimo. Tada najviše doseže moć trenutka „ovde i sada“.
Već četvrtu godinu zaredom pratila sam „Šekspir festival“ u Čortanovcima i to mi je jedan od omiljenih pozorišnih festivala. Vila Stanković nije samo ambijent za koji su komarci postali sinonim, već i najlepši zalasci sunca. Na tom festivalu zaista se oseti Šekspirov duh i kao da smo u njegovom vremenu. Sa prošlogodišnjeg izdanja bih izdvojila predstavu „Hamlet Double Bill“, La Ribalta Teatro/The English Theatre Company (Italija). Jedno minuciozno, inovativno i duhovito čitanje klasika baš zbog svoje dualnosti. Još jedan festival, novosadski Internacionalni festival alternativnog i novog teatra „INFANT“, doneo je osveženje predstavom „Zbilja“, Hrvatskog narognog kazališta iz Zagreba, koja je eksprimentalna, avangardna i apstraktna i verujem da bismo mogli da je vidimo i na Bitefu. Kad smo već kod Novog Sada, da ne zapostavimo i „Sterijino pozorje“. Uvek sam uzbuđena pre nego što počne, u toku festivala razmišljam kad će da se okonča jer ume da bude naporno, a kada se završi, uglavnom malo odmorim od pozorišta jer mi je to neka zaokružena celina sezone. Prošle godine su bile prilično dobre predstave, verovatno posredstvom nove selektorke, uz poneki propust. „Očevi i oci“ Narodnog pozorišta u Beogradu su, rekla bih zasluženo, pobrojali nagrade ne samo na ovom već i na drugim festivalima. Po mišljenju mnogih gledalaca, sa čime se slažem, najbolja predstava je bila van konkurencije i to je „Ljubičasto“, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva. Ne postoji predstava ovog pozorišta koju sam gledala a da nije bila dobra. Kraj godine mi je obeležio i Festival regionalne unije teatara „RUTA“, koji se održava u Beogradskom dramskom pozorištu. Jednog dana je bio užasan kolaps u gradu i kasnila sam 15 minuta na predstavu koja je bila te večeri. Sva sreća, nije odmah počela, ali da nisam stigla, pojela bih se živa što nisam pogledala najbolju predstavu „Neobičan događaj sa psom u noći“ Dramskog teatra iz Skoplja. Nisam imala nikakva očekivanja, niti neko predznanje, a predstava mi se do samog kraja uvukla pod kožu i ušla u dušu.
Najbolje što mi se dogodilo jeste to što sam prošle godine pogledala više predstava za decu nego ikada pre. Te predstave, bilo da ih rade profesionalci ili amateri, napravljene su sa tolikim žarom i prosto je nemoguće da bilo ko od gledalaca ostane imun i ne oseti njihovo bezrezervno davanje koje nam pružaju. Izdvojila bih „Novosadske pozorišne igre“ i predstavu „Ja, Sizif“ Lutkarske laboratorije iz Sofije, koja me je oborila s nogu kombinacijom pokreta i lutaka, i „Malu Fridu“ Gradskog kazališta „Žar ptica“ iz Zagreba, toplu i nežnu priču o poznatoj slikarki. Na Zvezdarištu me je raznela predstava „Ne idi daleko“, Dečjeg pozorišta Subotica. Nakon te predstave sam poželela da samo nekog zagrlim jako. U decembru sam bila i na „Angažman festu“ i klinci sa svojim predstavama su me oduševili. Toliko izrazito angažovanih tema obrađenih na bistar i pametan način. Velika pohvala i njihovim mentorima koji pedagoški i studiozno rade sa njima. Predstave jesu bile divne, ali ti mladi ljudi su me rasplakali i očarali na razgovorima nakon predstava dok sam ih slušala. Njihovo poimanje sveta bilo je toliko jednostavno, duboko i prožeto iskrenošću. Uzbudljivo i impresivno je videti mlade koji stvaraju pozorište za mlade i kojima se obraćaju bliskim i neposrednim jezikom. Naposletku moram da spomenem i Omladinsko pozorište „Dadov“, koje sam posetila prvi put i gledala predstavu „Galeb Džonatan Livingston“. Mnoga institucionalna pozorišta bi mogla da im pozavide jer kompletna realizacija ne deluje nimalo naivno, obuhvatajući i kostime i scenografiju i samu režiju. Mladi glumci su izneli kolektivnu igru i osećaj zajedništva se širio čitavim proscenijumom. S obzirom na to da su predstavu režirali studenti druge godine režije u klasi Kokana Mladenovića i Egona Savina, ukoliko ovako budu nastavili, verujem da za njih nema zime i da ih čeka blistava budućnost. Barem u kontekstu pozorišta, za državu ne mogu da garantujem.
Moram da napomenem da nisam gledala samo predstave premijerno iz te godine, njih je bilo nekih tridesetak, nego i one koje su izašle pre 2-3 godine, ali i one koje su već desetak ili više godina na repertoaru. Takođe, prošle godine sam tri iste predstave gledala po dva puta. S obzirom na to da sam usko bila vezana za Beograd i Novi Sad, tamo sam najviše predstava pogledala. Osim festivala, dobra stvar su i gostovanja, te sam prisustvovala fantastičnim „Ljudima od voska“, Narodnog pozorišta Sombor. Iako nam je 2024. godina društveno bila deprimirajuća i rđava, na „daskama koje život znače“ nije bilo toliko loše. Iznedrilo se tu prilično dobrih stvari. Na prvom mestu mi je, i to će baš teško bilo šta da prestigne bar u neko skorije vreme, „Sjaj zvezda na plafonu“, Malog pozorišta „Duško Radović“. Tu magiju ću zauvek da preporučujem. Iako sam već gledala neke predstave Hartefakta, vatreno krštenje u njihovom prostoru mi je bilo na predstavi „Sve dobre barbike“, koja je odlična. Volela bih da pogledam sve njihove predstave u onom stančiću. Jedno nepopularno mišljenje, ali meni je „Mister Dolar“, Narodnog pozorišta Beograd perfektna predstava jer sam sve vreme želela da budem sa njima na sceni da đuskam. Imam osećaj da se oni baš dobro zabavljaju. Kao velikom ljubitelju monodrama, dopala mi se „Prima Facie“, Maše Dakić u Bitef teatru. Nadam se da će je igrati bar još neko vreme. Kao i presimpatična monodrama mog omiljenog glumca iz detinjstva (ovde sam izrazito subjektivna), Nikole Rakočevića, „Recite nam nešto o sebi“. Novi Sad je fino otpočeo pozorišnu sezonu, otmeno i pristojno, baš onako kako Novosađani umeju. „1981“, Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház je defakto pozorišni događaj godine. A u Srpskom narodnom pozorištu izdvojile su se predstave „Iskupljenje“ i „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“. Obe predstave su istupile sa ne tako uobičajenim temama.
Kao što rekoh na početku teksta, pogledala sam dosta starijih predstava. Neke od njih su kao vino, što duže traju, sve su bolje. Mnogim od njih se uvek rado vraćam, zato što vredi. Ruku na srce, u najviše slučaja mi je bilo bolje na tim predstavama nego na nekim premijerama. Tu je prisutna ona prava pozorišna publika, ona 3% našeg stanovništva. Tu je pravi doživljaj pozorišta, jer neretko na premijerama prisustvuju pojedinci kojima je zgrada pozorišta mesto sastanka, pa samo prođu pored njega, koliko god ovo cinično zvučalo. Torbičinog „Tartifa“, Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor, mogla bih bezbroj puta da gledam. On je tako bezobrazno aktuelan i nepokoran. Iznova se vraćam i dvama predstavama Tatjane Mandić Rigonat, a to su omiljeni Čehovljev „Ivanov“ i teški, ali besprekorni i oslobađajući „Zli dusi“, obe u Narodnom pozorištu Beograd. Kad smo kod ruskih klasika, tu je i briljantna inscenacija „Ane Karenjine“ Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház. Ima i jedna predstava u koju sam ludo zaljubljena i nikada ne znam da li je skinuta sa repertoara, ali sam uvek presrećna kada gostuje u SNP-u na manifestaciji „Igorovi dani“, a to je „Don Žuan“ Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin. I ono što sam dozvolila sebi jeste da me emotivno razori „Dok nas smrt ne razdvoji“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ne mogu ni da slutim kako li je tek glumcima. Ni ne znam kako čovek treba da se pripremi kad ide to da gleda, a mislim da ne može ni ne treba svako da ide na tu predstavu. Ne kažem to u kontekstu da su neki slabiji od drugih, mada je to činjenica, ali treba nekad i sačuvati sebe.
Uh, koliko sam stvari ovde pobrojala, nemam ni pojma, mozak me je zaboleo, a mogu misliti i vas koji čitate. Ako ste uspeli da stignete do ovog poslednjeg pasusa, braćo i sestre, bravo! Onda možete i da pogledate predstavu od šest sati. Šalim se malo, no u svakoj šali ima istine. A ja vrlo često ni sama ne znam kada se šalim, a kada sam ozbiljna. No dobro, da se vratimo na početak i zašto smo ovo počeli. Pogledala sam 103 predstave! Ej! Evidentno mi je kurcšlus u glavi zbog toga. Stvarno sam gledala sve i svašta, neko bi rekao da sam trošila vreme na gluposti. Ali nikada nisam izašla sa predstave. Dobro, možda jednom, ali to je bilo na baletu. Otvoreno priznajem da sam nekad i zadremala. Ali nekad je dobro i da pogledaš neku lošu predstavu. Kako bi znao šta je dobro ako nisi video nešto loše? Eto malo filozofske umotvorine koja nikom nije bila potrebna. Bitno je samo da ne budeš ravnodušan. U ovom tekstu sam izdvojila samo lepe stvari, jer to je bitno ne samo u pozorištu već i u životu. A one loše, ako već ne možeš da zaboraviš, onda da potisneš. Naravno, ako možeš. Ovo je samo lični dojam jednog natprosečnog pozorišnog gledaoca koji nije kritičar, ali ima pravo na kritičko mišljenje. Kažem natprosečnog jer mi broj pogledanih predstava daje legitimitet da to i kažem. I ovo nije utisak samo o prethodnoj pozorišnoj godini, već o pozorištu generalno. Provela sam sate i sate u pozorištu. Mogla bih ove godine da se pozabavim time da merim koliko sam vremena potrošila na predstave. Ili možda ne. Stapala sam se i pretapala sa likovima i pričama. Putovala kroz vreme, a ipak ostajala u svom vremenu. Doživljavala i katarzu i dosadu. Kada bih odlazila, bila bih deo te realistične iluzije. Pozorište mi je bilo utočište i sigurno mesto, čak i kada se stvaran svet oko mene raspadao. I to je sve zato što volim pozorište i hoću u pozorište.
Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)
