Juče je u Beogradu počeo četvrti po redu Angažman fest - Festival edukativnih predstava za mladu publiku. Setila sam se 2019. godine kad je sve krenulo u Domu omladine. Polet i entuzijazam vladali su tih dana pozorišnom scenom, ali i gledalištem, koje su činili mladi ljudi. Gledali smo brojne predstave, a neke od njih su stvarali osnovci i srednjoškolci za svoju generaciju i pomislila sam tada koliko je važno da se na taj način povezuju mladi, kako bi se bolje razumeli. Kroz takve predstave mogu bolje da se približe određene generacijske teme koje govore o odrastanju, stasavanju i brojnim izazovima koji im se nalaze na tom putu.
Ove godine, samo na drugoj lokaciji, u istom duhu, nastavlja se četvrta godina postojanja ovog festivala. Sinoć smo imali priliku da gledamo monodramu Nikoline Vujević pod nazivom „Nina”. Reč je o autobiografskoj predstavi, koju autorka prilagođava i menja tokom svojih izvođenja. Koleginica koja je sinoć bila sa mnom gledala je predstavu drugi put i zaključila je da je sasvim drugačija bila pre godinu dana, kad je igrana u Rumi na Art trema festu.
Nina po Čehovljevoj Nini iz „Galeba” i druga Nina koja stoji pred nama i snažnim emocijama nas uvodi u intimnu, ali razigranu priču o odrastanju i sazrevanju kroz različite izazove. Nikolina kroz pripovedački narativ unosi u predstavu i plesne tačke, koje joj daju dozu kabaretskog izvođenja. Iskakanja iz uloge i uključivanje publike u tok predstave daju osećaj dinamičnosti, a muzički elementi koje izvodi vešto se uklapaju u celinu.
Odrastanje mlade Nine prožeto je suočavanjem sa svetom u kom živi. Problem je jer takav svet nije stvoren za one koji maštaju, koji još detinje sanjaju, a pred njima uvek postoje stege koje ih sputavaju i neizvesnost koja je prožeta konstantnim iščekivanjem. Publika sve vreme prati kako izgleda njen put koji se nekako završava (ili možda tek počinje) na pozorišnoj sceni. Ta scena je njena povezanost sa sobom, ali i deljenje sebe sa onima koji se nalaze ispred nje. Ovo je priča o krhkosti, suzama koje same teku, i o samopouzdanju koje se vremenom i gradi i ruši. Samopouzdanju koje može za tren da nestane ukoliko društvo pokaže one svoje najoštrije strane, a moramo priznati mnogo ih je i svuda su oko nas.
Snažan aplauz koji je usledio po završetku ( i tokom igranja) samo je dokaz da se stvorila bliskost publike sa Ninom (i Čehovljevom i pravom Ninom) i činilo mi se kao da se predstava u trenutku njenog naklona publici ipak nije završila, kao da je još dugo odzavanjao glas male i velike Nine kroz zidove Studio centra.
Danas će publika imati priliku da pogleda dokumentarni film „Od sumraka do smisla”, a u utorak se vraćamo predstavama, kad će biti odigrana „Ovo nije bajka”. Predstava počinje u 20 časova, a igra se takođe na Kamernoj sceni „Studio”, i zasnovana je na istinitom događaju.
