Poslednje večeri Angažman festivala u Studio centru izvedena je premijera autorskog projekta glumice Ane Vučić „Kao da smo bile nekad“ – o heroini jednog vremena Margiti Stefanović. Monodrama je nastala iz autorkine ljubavi prema ovoj umetnici i njena želja je, kako kaže, da publici pruži šira saznanja o njoj, koja inače nisu toliko zastupljena.
Margita Magi Stefanović bila je srpska muzičarka, najpoznatija kao klavijaturistkinja beogradske rok grupe Ekatarina Velika. Bila je jedna od najznačajnijih muzičarki na sceni bivše Jugoslavije. Duge crne kose i neverovatne harizme, bila je ikona rokenrola osamdesetih. Prozvana je crnom princezom, a najveću popularnost stekla je kao članica benda “Katarina Velika II”, koji je posle promenio naziv u EKV.
Priča se odvija u dva segmenta koji preispituje odnos između majke i ćerke, svaki pojedinačno sagledan kroz sopstvenu vizuru. Iako univerzalna tema, ipak odnos Margite i njene majke postavlja pitanje da li su roditeljke odluke uvek ispravne i mogu li nekada nesvesno voditi propasti deteta.
Kroz komad upoznajemo se sa najbitnijim momentima života ove velike umetnice u očima majke koje su je kroz sve to pratile. Margita je pohađala muzičku školu zajedno sa Ivom Pogorelićem. Osim što su bili bliski prijatelji, ujedno su bili i najveći talenti svoje klase. Kada je imala 11 godina zajedno sa Pogorelićem dobija ponudu od ruskog profesora Timakina za nastavak školovanja u muzičkoj školi u Moskvi. Njena majka je smatrala da je Magi premlada i oni odbijaju ovu ponudu, što će drastično promeniti njen tok života.
Drugi segment posvećen je Margiti koji oslikava njen način borbe sa svim nedaćama koje su je nakon majčine odluke zadesile. Razbacana scenografija sa notama i klavijaturom koja se ističe, kao i crvenim svetlom, oslikava sav njen bol. Izuzetni monolozi, koji vrlo ogoljeno osvetljavaju njena osećanja kao da bacaju novo svetlo na život mlade umetnice. „Sve ružne stvari koje sam uradila, uradila sam sebi, ne drugima“ reči su koje prate najupečatljiviji momenat predstave – ona ustaje, svu svoju bol prenosi na dirke klavijature i nastaje pesma „Anestezija“.
Ana Vučić vrlo dobro menja uloge majke i ćerke, obe veoma zahtevne na svoj način. Interesantno je kako dve suprostavljene strane pokušavaju da se pomire u sat vremena trajanja komada, dve antagonističke energije, drugačijih senzibiliteta i shvatanja. Izbor da se ovakva priča postavi u okvire monodrmame je dobar, jer dok vode „razgovore“, druga strana nije vidiljiva, odsutna je i stiče se utisak kao da se izgovorene reči gube, dok je to odsustvo i više nego osetno.
Premijerom predstave “Kao da smo bile nekad” završen je četvrti po redu Angažman fest - festival socijalno angažovanog pozorišta za mlade.
