Iako ovaj bajkovit naslov isprva upućuje na nešto nestvarno i izmaštano, on je više nego ikada slika stvarnosti u kojoj živimo. Ali, ovde nije reč o onoj klasičnoj bajci ispunjenoj likovima o kojima deca slušaju pre spavanja i koji ostaju jedino tu, u tračku momenta kada java prelazi u san. Ovde oni postaju stvarnost i protagonisti su bajke u kojoj nije sve tako ružičasto.
Zamislite jednu malu zemlju u kojoj kiša neprestano pada i čitavo društvo deli se na osobe sa kišobranom i one bez kišobrana. Osobe sa kišobranom su na vrhu klasne hijerarhije, dok one druge bez zaklona od kiše sve to posmatraju sa distance. Ovo je samo jedna od brojnih situacija koju je Askanio Čelestini opisao u svojoj zbirci monologa „Obraćanje naciji“. Ova situacija upućuje na banalost državnih funkcija, one se neprestano umnožavaju, a njihovi predstavnici koji se po nekom tajnom šablonu smenjuju, ljubomorno ih čuvaju po svaku cenu, kao što u komadu oni na vrhu čuvaju kišobran koji je jedini znak nadređenosti.
Predstava „Obraćanje naciji“ kreirana je isključivo na monološkoj formi, uz svega nekoliko dijaloga. Ali, uprkos tome, dramski tok nijednog momenta ne gubi na dinamičnosti. Što zbog toga što je Čelestinijev tekst adaptiran, te što se glumci na momente lično obraćaju publici sa veoma male distance. Svi ti monolozi podsećaju na italijanski komediju del arte u kojoj glumci nisu imali unapred pripremljen tekst, već su bili skloni improvizaciji. Kao da su naši glumci u ovoj predstavi oslušnuli sva strahotna dešavanja u zemlji i na svoj način nam preneli scenario današnjeg vremena. Zato mi se od početka do kraja komada u glavi vrtela jedna misao – Beogradu je ovaj komad bio više nego potreban.
U predstavi se provlače brojne teme. Pored onih klasnih koje su najbrojnije, tu su i teme ženskih prava, rasizma, korupcije, reforme školstva, obrazovanja i druge. Pa su tako sve one osobe iz gradskog prevoza, prodavnice, pekare, sa televizije, iz politike na neki način mitologizovane kao zlikovci u bajkama. Svako od njih u svojoj sferi čini ona mala zla koja nepovratno utiču na čitavu radnju bajke, samo što ovde nije reč o bajci, već stvarnosti i posledice tih zala su dalekosežnije.
Gordan Kičić briljira u svojoj interpretaciji glavnog naratora ovih priča. Počev od ekspresivnog kazivanja dramskog teksta koji je propraćen neverovatnom mimikom lica i pokretima, do sitnih uloga u pričama drugih, iz kojih iz jedne u drugu uskače sa lakoćom. Tom utisku doprinosi i šminka, koja podseća na klovnovsku, čime se još više ističe apsurd situacija u kojima se nalazi.
Posebno treba spomenuti Jovanu Gavrilović, kao i Ivana Mihailovića, koji su u svojoj glumi kombinovali groteskno i seriozno, pa su zahvaljujući takvom pristupu iskoračili od ostatka ansambla i posebno doprineli na već pomenutom apsurdu situacije koji je bitan za celokupan dramski tok i priču.
Scenografija se sastojala od visećih koloritnih rekvizita koji su se skladno dramskoj situaciji spuštali na scenu. Interesanto je da su oni bili izuzetno veliki, čak nekoliko stotina puta veći od prikazane stvari u prirodnoj veličini - ogromne ribe, lišće i cveće. Ovakvo scenografsko rešenje prati primarnu ideju komada. U bajci, narator je sklon hiperbolisanju i upotrebi šarolikih epiteta što se direktno slika u scenografiju predstave, ali i u kostime. Sve je šareno, šljokičavo i prepuno cvetnih dezena. Pri kraju predstave, svi rekviziti se u isto vreme spuštaju na scenu, što odgovara momentu kada dramska priča dotiže vrhunac i kada je previše svega.
Bojan Đorđev je reditelj koji vrlo promišljeno i u pravom momentu određene dramske tekstove prenosi na scenu. Volim da kažem da je on osluškivač potreba pozorišne publike koji prati savremeni trenutak i dešavanja kako globalno, tako i lokalno. Đorđev svakom novom predstavom pravi intimističku vezu sa publikom i tera je na budnost i kritičko promišljanje. On vraća pozorištu duh i ono najbitnije, teme o kojima u pozorištu danas zaista treba govoriti.
Foto: Boško Đorđević
