Uvek je riskantno postavljati Šekspira na scenu, posebno kada se radi o dramama koje su već mnogo puta nailazile na brojne interpretacije. To je slučaj sa dramom „Romeo i Julija”. U gotovo svim interpretacijama koje sam iz raznih delova sveta gledala, nema odstupanja od prvobitnog teksta, a dašak inovativnosti se uglavnom unosi scenogafijom i kostimima. Sada je na red došla interpretacija Yerevan State Chamber Theater iz Jermenije, u režiji Lusine Jernjakjan i zaista nestvarna atmosfera vile Stanković ponudila je više od same režije i glume.
Svima je poznata priča o tragičnoj mladalačkoj ljubavi, zato svaka interpretacija, bez daška inovativnosti u rediteljskom i glumačkom poduhvatu, lako se pretvara u nešto „već viđeno”. Smešteni u moderno dobra, Romeo i Julija se na prvi pogled zaljubljuju na rok žurci. Izbor muzike koji prati dramski tok je krajnje neobičan – prvo, shodno susretu tu je rok muzika, pa zatim i klasična, ali možda najčudniji izbor je iz jedne turske serije, pa je sve onda takvim poduhvatom postalo apsurno. Neko je nakon predstave i rekao – Zar su stvarno mislili da nećemo primetiti?
Julijini roditelji želeli su da je udaju za uglednog plemića, međutim ona je radije spremna da ode u srmt, nego da pogazi obećanje dato Romeu. U pomoć im priskače sveštenik koji ih je venčao. Juliji daje napitak koji će je uspavati na neko vreme kako bi njena porodica pomislila da je mrtva. Iako je sveštenik Romeu poslao poruku da je Julija u stvari živa, poruka nije stigla do njega. Nakon što je Romeo čuo da je Julija mrtva, došao je u njenu grobnicu i oduzeo sebi život tako što je ispio otrov. U tom momentu, Julija se probudila, te je pokušala da ispije poslednje kapi otrova s Romeovih usana kako bi i sama umrla. Nakon što je shvatila da to nije dovoljno, uzela je bodež i oduzela sebi život.
Inovativnost u interpretaciji jedino se mogla primetiti u sceonografiji i kostimima. Scenogafija nije, kao u ranijim interpretacijama koje sam gledala bila koloritna kako bi ukazivala na vibrantnu mladalačku ljubav. Ovde je sve bilo tamno, verovatno sa namerom da se skrene pažnja na celokupnu tragičnost ove drame. Scenografija je pravljena „u hodu”. Na početku vrlo jednostavna, sa nekoliko kanapa koji vise, da bi kasnije od njih, uz pomoć rekvizita koji su kasnije donošeni, pravili krevet, mesto za zabavu i slično. Neverovatna sposobnost Vile Stanković, koja je spomenuta na početku teskta, odnosi se na to koliko je jedna takva atmosfera doprinela celokupnom doživljaju. Naime, glumci nisu na sceni uvek, već nakon završene replike odlaze uz stepenice, dok sa suprotne strane, takođe setepenicama dolaze sledeći. Kostimi su doprineli tome da se osećate kao svedok jedne priče koja se dešava u vremenu kada je i napisana.
Kostimima su predstavljeni savremeni standardi oblačenja sa primesama načina oblačenja koji je bio zastupljeni u ono vreme, pri čemu se tim postupkom provlači nit elegancije koji je ovom komadu bila neophodna. Recimo, Merkucio, Romeov najbolji prijatelj nosi rok kožnu jaknu i duboke čizme, a Julija providnu haljinu od tila i mrežaste čarape.
Završnica predstave je u fokusu na dvoje mrtvih ljubavnika, stoje okruženi svojim zavađenim porodicama, koje se mire. Svetla se gase i tu je poznati epilog - „Težu kob još niko nije žeo, no Julija i mili njen Romeo.”
Foto: Promo/Šekspir festival
