Novi, mladi glasovi ponovo nam, ovaj put dosta transparentno, šapuću o društvenim problemima na koje smo zaboravili i na koje treba obratiti pažnju. Predstava „Prozor” po tekstu Katarine Nikolić, priča je o odnosu petoro mladih, preciznije dece od četrnaest godina, koja su rastrzana između društvenih normi i potrage za sopstvenim indetitetom. Da, ova priča jeste o dečjim strahovima i problemima, ali ovo je i priča koja se tiče svih nas, jer svako od nas, svesno ili nesvesno, postupcima i rečima doprinosi pomenutim strahovima.
Reditelj Nikola Bundalo često režira predstave za decu, a ovom, namenjenoj za odrasle, ostaje na toj razini, ali pravi svojevrsni zaokret u naraciji. Sada na sceni slušamo o dečjim problemima, opet kroz glas odraslih, jer čini se da je to jedan od načina da oni veliki čuju nešto više o problemima najmlađih. Na tom polju rediteljski poduhvat Nikole Bundala je dosta promišljen, dok je na ostalim poljima promišljanja i manjkalo, pa je bilo neizbežno da priča na momente skrene u već viđeni narativ.
U predstavi se upoznajemo sa pet mladih života i svaki od njih nosi svoju priču. Interesantno je to što glumci ne igraju decu direktno, već im u pomoć priskaču lutke kojima ručno upravljaju. Dobro je rešenje što glumci ne menjaju svoj glas kako bi se prilagodili dečjem, već svako od njih u svom glumačkom maniru donosi lik deteta, dok bi u suprotnom prikaz likova skliznuo u stereotipizaciju. Stiče se osećaj kao da su deca već porasla, a ono čemu smo posvedočili na sceni je neka vrsta sećanja, kog se unutrašnje dete svakog od njih priseća i iznova proživljava. Ta linija na relaciji deca – odrasli se briše kada glumci na momente zagrle lutke u znak prihvatanja i podsećanja da je sve loše već prošlo.
Ono što je doprinelo da se sa iskustvom dece povežemo još više bili su zvučni efekti. Naime, na rubu scene, svi zvukovi su proizvođeni baš tu i to uz par jednostavnih rekvizita – papira, makaza, lopte… Sa jedne strane, takva tonska realizacija doprinosi osećaju kao da se čitava radnja dešava u realnom vremenu, a sa druge strane kao da su sećanja toliko živa u njima da se takvim intezitetom i pojedinostima jasno sećaju svakog zvuka.
Po glumačkim kvalitetima posebno su se istakli – Stefan Starčević koji je tumačio lik Sange, dečaka nasilničkog karaktera i Marta Bogosavljević koja je tumačila dobroćudnu devojčicu Danku. Starčević kroz komad savršeno slika razvoj ranog delinkventnog ponašanja koji na kraju ishoduje animalnim osobinama, dok Marta Bogosavljević suptilnim glumačkim sredstvima svedeno prikazuje devojčicu koja je svima najbolji prijatelj.
Veliki deo komada odvija se u školi, sa čestim replikama o tome da ona mora ponovo biti sigurno mesto. Životi petoro mladih vršnjaka i drugara iz školske klupe su se tokom predstave toliko međusobno isprepletali, da je problem jednog, postao problem svih njih zajedno, a jedan tragičan događaj, ostavio je neizbrisiv trag.
Sledeća premijera u okviru programa Novi glasovi Beogradskog dramskog pozorišta očekuje se sledeće subote, 26. avgusta, a biće izvedena predstava „Ibzenove aveti” Mine Milošević u režiji Ivana Baletića.
Foto: Dragana Udovičić/BDP
