Performans ili pozorišni pretres „Šta bi rekla Čelsi meni?” premijerno je izveden u petak uveče u Galeriji Podroom Kulturnog centra Beograd.
Na početku ovog pozorišnog pretresa imate priliku da se intervenišući na brojnim predmetima, koji se nalaze na stolu, upoznate sa glavnom pričom, a svaki od njih je poput delića slagalice, koji, iako na jednom mestu deluju razbacano, čine jednu smislenu celinu.
Godine 2010. obaveštajni vojni analitičar Bredli Mening obelodanio je 720 hiljada poverljivih dokumenata, te putem Vikiliksa otkrio javnosti kako američka vlada vodi ratove u Avganistanu i Iraku, i kako se tretiraju zarobljenici u zatvorima kao što je Gvantanamo. Uskoro je to i na svojoj koži osetio jer je nakon hapšenja podvrgnut brutalnoj torturi, suočen sa dvadeset dve optužbe od kojih je najgora (pomaganje neprijatelju) nosila opasnost od smrtne kazne ili doživotne robije. Prvi put u istoriji američkog pravosuđa sudski proces povodom otkrivanja državnih tajni okončava se presudom od 35 godina zatvora, ali se njena borba nastavlja. Dan nakon izricanja presude, Mening podnosi zahtev za hormonsku terapiju i medicinski tretman koji omogućava rodnu tranziciju. Posle višestrukog odbijanja, pod pritiskom sve glasnijih organizacija civilnog društva, američke vojne institucije popuštaju, te Mening konačno ostvaruje svoje zakonom regulisano pravo.
U poslednjem mesecu predsedničkog mandata Barak Obama odlučuje da joj smanji kaznu na sedam, tada već gotovo odsluženih, godina zatvora. Privremeno je puštaju, potom ponovo zatvaraju jer odbija da svedoči pred Velikom porotom protiv Asanža. Tek u maju 2020. godine, Čelsi Mening konačno izlazi na slobodu. Postaje ujedno i simbol te slobode, kao i istine za koju se bori, jer njeni potezi dobijaju odjek u akcijama drugih uzbunjivača. Njena životna priča opisana je u knjizi Readme.txt koja je objavljena u oktobru 2022. i polazište je ovog pozorišnog pretresa.
Prostorija Galerije Podroom podeljena je na dva dela – u jednom je specijalna zvučna instalacija, koja posetioca stavlja u poziciju posmatrača glavnog performansa, koji se nalazi u drugom delu prostorije. Sve što deli ova dva prostora je platnena, providna zavesa.
Prvi deo nam donosi čitanje teksta, koji ima dramsku strukturu, a sastavljen je tako što su autori ovog pozorišnog pretresa pitali nepoznate ljude, ali i svoje bliske prijatelje – Ko je Čelsi Mening i kakav je vaš odnos prema njoj? Čitanje ovog teksta je podeljeno između Đorđa Živadinovića Grgura i Irene Ristić, ali oni su i ohrabrivali publiku da učestvuje u čitanju i diskutuje o pojedinim delovima teksta.
Nakon toga, Đorđe Živadinović Grgur izvodi plesni performans, koji je praćen snimljenim izjavama Čelsi Mening, svaka reč propraćena specifičnim plesnim pokretima, koji savršeno prate svaki impuls reči.
Publika ima priliku i da na papirićima postavi pitanja Čelsi Mening, kao da je ona tu, ali i da oseti kako je biti u njenoj koži. Naime, na uglu prostorije autori su postavili „Čelsinu stolicu“, a neko iz publike mogao je da sedne na nju i da se podvrgne ispitivanju. Taj postupak omogućava gledaocu da kroz sopstvenu prizmu razume i shvati dileme i razloge Čelsinog postupka.
Na kraju, zavesa između podeljene publike se uklanja, i svi zajedno gledaju jedan od snimaka koji svedoči o radnjama američke vojske. Na krajnoj diskusiji jedno od glavnih pitanja bilo je – Šta uraditi sa takvim podacima? Mogu li nas oni odvesti do promene i boljeg sveta?
U ovom, veoma slojevitom i kompleksnom performansu pokreće se i niz drugih pitanja – U kojoj meri znamo o nasilju koje se vrši u službi profita, pod izgovorom liberalizacije? Kakav je naš odnos prema onome što znamo? Da li su uvidi dovoljni za pokretanje akcije? Jesu li ljudi spremni za društvene pomake? Čega bi se odrekli i koliko su voljni da rizikuju?
