Otkako je pozorišta mnogi su postavljali pitanje o njegovoj društvenoj ulozi. Takođe, mnogi su smatrali ili i dalje smatraju da pozorište ne treba da ponudi odgovor ili rešenje. Mi smo ipak odlučili da ovo pitanje postavimo umetnicima, kulturnim radnicima i onima koji učestvuju u svakodnevnim društvenim aktivnostima, na ulici, sceni, van nje.
Koja je društvena uloga pozorišta danas - na ovo pitanje odgovaraju rediteljka Tanja Mandić Rigonat i reditelj Ivan Vanja Alač.
Foto: Nebojša Babić
Ivan Vanja Alač smatra da je uloga pozorišta da skrene pažnju na one teme sa kojih uporno skrećemo pogled.
„Društvena uloga pozorišta je da nam skrene pažnju sa nevažnih stvari kojima se previše bavimo na one esencijalne, kojima se bavimo nedovoljno. Da nas ohrabri za suočavanje sa svakodnevnom borbom koja nam često deluje uzaludno, zaceli rane koje smo mislili da nikada nećemo zaceliti, da nas izbaci na površinu kada potonemo i da nas vrati na zemlju kada uzletimo, ili da barem nešto od ovih misija pokuša. A svim tim nastojanjima zajednički je put: neprekidno preispitivanje”.
Odavno su mnogi velikani tvrdili da uloga pozorišta nije da daje odgovore, već da postavlja pitanja, te na to reditelj dodaje:
„Takav odnos odmah razotkriva da autor ne smatra sebe išta pametnijim od bilo koga u publici, a šalje poruku da se svi suočavamo sa istim izazovima pokazujući koliko smo zapravo slični. Taj pristup nije zastupljen samo u umetnosti. Od Sokrata koji je, po onome što znamo od njegovih savremenika, svoje sagovornike uvek navodio pitanjima umesto izražavanja sopstvenog stava, do modernog psihoanalitičkog pristupa u kojoj psihoterapeut ne govori svoje mišljenje, već pažljivim nizom pitanja suptilno navodi pacijenta da do zaključka sam dođe. Više je razloga zašto je ovaj pristup efektan.
Prvi je da kada nam neko eksplicitno kaže da u nečemu grešimo, imamo ljudsku potrebu koja proizlazi iz ega, sujete, taštine da to poričemo i odbacimo, čak i ako je taj neko u pravu. Situacija je znatno drugačija kada do zaključka, uz malu pomoć, dođemo „sami". Prvo što u tom slučaju otpada kao mogućnost jeste negiranje, jer da je zaključak neosnovan, ne bi nam pao na pamet bez da ga iko eksplicitno kaže. Druga stvar koja je korisna jeste određena kompenzacija samopouzdanja koje gubimo tom spoznajom jer smo srećni što smo, makar uz navođenje, do nje ipak „sami" došli: ako smo uspeli da shvatimo, možda možemo i da promenimo”.
Prema njegovom mišljenju čemu služi pozorište, odnosno čemu bi trebalo da teži jeste - PROMENA.
„Sve ovo logično uzrokuje moju sledeću rečenicu: da li zaista tome služi pozorište? Ako ne, čemu? Treba se zapitati: uvek iznova. Svaki zaključak koji deluje kao konačan moramo testirati novim osporavanjima.
Dakle, na kraju moram reći da ipak ne znam odgovor na pitanje, ali se trudim da do njega dođem, inače bi ceo gornji pasus bio krajnje kontradiktoran, pa čak i licemeran. A čemu danas kod nas služi pozorište? Da PUMPA! I to radi profesionalno i odgovorno”, zaključuje Alač.
Tanja Mandć Rigonat iznosi da je pozorišna porodica reagovala na različite načine kao podrška studentima i njihovim zahtevima.
„Proteklih meseci, posle zločina u Novom Sadu, postala je očigledna snaga bunta, istinoljublja i osećaja za pravdu kod velikog broja pozorišnih umetnika i radnika i radnica u kulturi. Pozorišna porodica reagovala je na razne načine, proglasima, akcijama na poklonu (pokazivanjem krvavih dlanova, transparenata, indeksa) kao i štrajkom upozorenja i sedmodnevnim štrajkom. Ti štrajkovi su oblik javnog društvenog gesta podrške studentima I njihovim zahtevima, ali i alarm za druge esnafe da pokažu solidarnost. Unutar pozorišta na kraju predstava gromoglasni aplauzi i ovacije koje probijaju tavanicu, posle podignutih krvavih dlanova ili indeksa ili poziva: aplauz za studente, pojačali su osećaj da je pozorište važno društveno mesto, agora, forum koji ima veliku moć iskazivanja emocija i stavova”.
Rediteljka smatra da je pozorište trenutno mesto bunta i saosećanja.
„Mislim da je više nego očigledno kakva je uloga pozorišta danas ili preciznije onih koji ga stvaraju. Kultura, umetnost, solidarnost, tri su ključne reči protesta umetnika i umetnica, radnika i radnica Narodnog pozorišta. Veliki natpis NARODNO je NARODNO, jasno je stavio svima koji ne poznaju ni repertoar ni stanje u Narodnom pozorištu, da Narodno pozorište nije dvorska institucija nego mesto umetnosti i (često vrhunske), bunta, etike i estetike.
Uloga pozorišta od njegovog nastanka pa do danas je nepromenljiva zato što je ontološka. Nastaje iz bića homo ludensa, iz najdublje potrebe da se kroz plemenitu igru dopre do suštine postojanja, tajne čoveka, ljudske prirode, potrebe da se iskaže život u svim njegovim dimenzijama i u svim žanrovima. Pozorište je i podsvest i savest društva. Ono se preliva preko scene. Izlazi kroz gledalište na ulice i trgove. Sedam dana štrajka ispisalo je prve redove manifesta nepokorenih pozorišnih stvaralaca. Umetnički vrhunski nalog je da stvaramo umetnička dela, ali i da ih živimo. To je moj ideal i ono što me vodi kroz život”, navodi Rigonat.
Premda nam aktuelne društvene okolnosti u kojima se nalazimo nalikuju na neku pozorišnu predstavu koja prilično dugo traje i scena dasaka koje život znače je promenila svoj matični prostor i preselila se na ulice. Nismo ni sigurni da li je trenutno dramski zaplet i kada se nazire rasplet, ali jedino što nam preostaje jeste da iščekujemo kraj koji će zadovoljiti sva naša očekivanja, iako ovo jeste jedna interaktivna predstava u kojoj gotovo svi učestvujemo, i da naposletku počastimo sve jednim dugim i gromoglasnim aplauzom.
Foto Tanje Mandić Rigonat: Marija Janković
Ostale fotografije: Privatna arhiva
