Pretposlednje večeri Sterijinog pozorja, dan pred svečanu dodelu nagrada, imali smo prilike da pogledamo predstavu „Ljubičasto”, u režiji Selme Spahić, Kamernog teatra 55 Sarajevo, u okviru međunarodne selekcije „Krugovi”. Reklo bi se da nam je baš ovakva predstava trebala za samu završnicu – topla, emotivna, čak i potresna. Neki bi rekli da je čak najbolja predstava ovogodišnjeg pozorja, iako nije bila u takmičarskoj selekciji.
„Ljubičasto” je predstava koja se bavi našom konzervativnošću i uskogrudnošću. Interesantno je da je nastala iz glumačkih improvizacija, bez ijedne reči teksta, uz pomoć dramaturškinje Emine Omerović. S obzirom na to da je tekst nastao iz radioničarskog pristupa to ne umanjuje njegovu vrednost i ne razlikuje se ništa manje od bilo kog drugog dramskog teksta.
Predstava otpočinje poprilično naivno i bezazleno, vidimo prostor jednog skromnog i starog stana u kojem se okupljaju članovi savremene sarajevske porodice kako bi proslavili majčin rođendan. Za stolom, za kojim se dugo nisu okupili, upoznajemo nesnađenog vozača Mešu (Sabit Sejdinović), njegovu ženu, mladu trudnicu Katarinu (Anja Kraljević), medicinsku sestru tradicionalnih shvatanja Jacu (Maja Izetbegović) i novopečenog „evropejca” brata Sanjina (Boris Ler) i naposletku slavljenicu, staru i dementnu majku Milu (Tatjana Šojić). Opštepoznati dijalozi, smene žestokih rasprava prožetih komičnim elementima. Iako svi govore u isto vreme i replike se preklapaju, rediteljka je uspela da izdvoji koji je primarni, a koji sekundarni dijalog. Svako od naših junaka zna šta je najbolje za onog drugog, ali se nisu mogli setiti da uzmu rođendanske svećice pa stavljaju slavsku sveću na tortu i polemišu o razlici između blitve i špinata.
Od jednog naturalističkog i realističkog početka predstava prelazi u simbolizam, prožet psiho-trilerskim segmentima. Na scenu stupa nepoznati mladić, za koga nismo odmah sigurni da li je lopov, poznanik, neki lik iz prošlosti ili svemirac. Menja se i scenografija tako što paravani sa zavesama koje se skidaju opkružuju scenu kao ramovi i ispoljava ono „ljubičasto” u obliku cveća na sceni. Nepoznati mladić postaje student – ljubavnik Ali (Davor Golubović) koji bez skoro ijedne reči pokazuje da je stvaran i živ lik. Nijednog trenutka scene majke i, uslovno rečeno, ljubavnika nisu eksplicitno prikazane što je sjajno jer nema potrebe da nam se verodostojno oslikava. Brižna deca postaju zveri koje se u stanju da emotivno rastrgnu majku zbog novonastalih okolnosti. Majka i ljubavnik se u scenama optužbi i napadanja okreću ka nama i upućuju nam upitne poglede imamo li razumevanja i prihvatanja ili ih osuđujemo. Sjajan glumački ansambl Kamernog teatra 55 hrabro i otvoreno nam prezentuje sliku naše svakodnevice, a pogotovo se izdvaja briljantna Tatjana Šojić koja me je podsetila da igra i u predstavi „Majka” u režiji Dina Mustafića. Ono što je izvanredno jeste da nam isti lik majke donosi na potpuno drugačiji način, bez upadanja u konformizam i kalupljenje. Majka, koja za svaki rođendan poželi jedino da su joj deca živa i zdrava, svesna da će o njoj govoriti samo o sećanjima koja su imali sa njom, a da neće ni znati ko je uopšte bila ta osoba, u ekstaznom izvođenju viktorijanski doživljava slobodu i oslobađanje.
Ljubičasto je boja koja ima mnogo simbola. To je boja transcedencije, depresije, bolesti, boja koja se ne pojavljuje tako često u pozorištu zbog mitova, boja kojoj se mogu pripisati brojna tumačenja i značenja, pa ipak najtoplija boja. Ova predstava, prema rečima Emine Omerović, otvara pitanja koja je granica tuđe slobode koju smo spremni preći kao pojedinci, koje je sve granice naše patrijarhalno društvo već odavno prešlo, prihvatamo li tuđu sreću isključivo ako ona odgovara našim kriterijumima, gde se sve krije naša licemernost, jesmo li na putu ka uređenom društvu ili plemenskoj zajednici? Uz sve to, ono što je izuzetno važno jeste da je u ovoj predstavi obrađeno i pitanje ejdžizma, a to mislim da sam jedino videla i u predstavi „Moja ti”, Ateljea 212.
Večeras je od 20 časova na sceni „Pera Dobrinović” proglašenje i uručenje Sterijinih nagrada, a potom u čast nagrađenih po prvi put neće biti predstava već veče filmske muzike „Boje noći”.
Foto: Srđan Doroški
